„Dolazim iz San Franciska, šesto pedeset kilometara.”
„Dolazim iz Dalasa, oko dve hiljade kilometara u Los Anđeles.”
„Došli smo iz Ciriha u San Francisko juče, to je nekih devet i po hiljada kilometara i onda smo iz San Franciska došli u Los Anđeles.”
„…Iz Las Vegasa, preko petsto kilometara i ovde smo da glasamo za broj TRI!”
„Došli smo iz San Franciska, to je nekih šesto petnaest kilometara u Los Anđeles.”
„Dolazimo iz Hjustona i putovale smo dve i po hiljade kilometara u jednom pravcu.”
„Došli smo iz Ostina, Teksas i prešli smo negde oko dve hiljade i dvesto kilometara.”
„ŠTA NAM TEŠKO?“
Ovo su samo neke od reči ljudi koji su putovali do biračkog mesta u Los Anđelesu kako bi pokazali koliko vole svoju otadžbinu i koliko je vredno boriti se za nju.
Niko nije očekivao ovoliko hiljada pređenih kilometara, ali borba ne pita za cenu.
Pošto je naša, sada već bivša vlast, pokušala da i dijaspori pomrsi konce, pogasi biračka mesta tamo gde je naš živalj mnogobrojan i ostavi im tek mrvicu mesta za glasanje, ljudi su se organizovali, doputovali i obavili svoju građansku dužnost. I niko im ništa za to nije platio! Zamislite tu ironiju! Niko im nije platio tih devet i po hiljada kilometara klackanja!
Neki od nas bi se zapitali zašto su to radili.
Pa, oni tamo imaju sve, povikali bismo mi „domaći”! Imaju lepe kuće, podšišane travnjake, voze dobre automobile, deca im idu u odlične škole, imaju fine poslove, udišu svež vazduh, leče ih izvrsni lekari… zašto voze i lete avionima noću i to samo da bi glasali?
Čime smo ih zadužili, zapitali bismo se… Ovde im je država nanela samo bol, tugu i jad. Za svoj doprinos državi, svojom odanošću i vernošću, nagrađeni su neprospavanim noćima, poniženjem, uvredama, ucenama, maltretiranjima, šikaniranjima, otkazima, povijenim glavama… ćutanjem pred bahatošću.
Istini za volju, neki su otišli mnogo godina pre. Otišli su kada se ovo najgore samo zvalo gore. Otišli su jer nisu mogli da trpe da ih rođena zemlja odbacuje, da im ne pruža utočište, snagu i pristojan život. Otišli su jer su za svoju decu želeli bolje – da rastu u normalnom okruženju, da budu zdrava i nasmejana. Otišli su jer možda nisu verovali u bolje sutra.
A onda se sve promenilo.
Neki mladi ljudi su nam vratili osmehe, nadu i veru da ova država zaslužuje bolje, da ovaj narod zaslužuje najbolje! I tada su hiljade i hiljade kilometara postali milimetri, vožnja automobilom tek par minuta, a let avionom gotovo sitnica!
Ove je ljude tamo daleko pokrenula mladost njihove matice, snaga i odlučnost da se njihova otadžbina vrati građanima u ruke. Iako su daleko, oni su u Srbiji ostavili svoje najmilije: majke i očeve, braću i sestre, ujake i stričeve… prijatelje, svoje prve ljubavi, ulicu u kojoj su odrasli. A to je ogromna žrtva za sve njih. To je jedina stvar koju nikada neće oprostiti svojoj državi.
Ipak, na velike promene koje je pokrenula i donela mladost u njihovoj matici nisu ostali imuni. I onda na dan izbora, na taj „biti il’ ne biti” dan, oni su skupili snage, sva sredstva i krenuli stotinama, hiljadama kilometara na biračko mesto da daju svoj glas, da daju podršku svojoj majci, svojoj sestri, za bolje sutra, za život dostojan čoveka. Ni kiša, ni hladno vreme, ni vreli dan, nisu ih zaustavili na putu osvajanja slobode. Stajali su strpljivo i mirno i po osam sati čekajući na svoj red za glasanje.
To mora da je onaj naš čuveni srpski inat, rekli bismo. „E, ako mi uskratiš slobodu, sad ćeš da vidiš kako je ja opet osvajam!”
A nama… šta preostaje nama koji smo ostali u našoj zemlji?
Preostaje nam da izrazimo veliku zahvalnost svima koji su daleko od svojih kuća učestvovali u stvaranju novih, boljih dana za njih i za nas ovde. Hvala ljudima u Los Anđelesu, Čikagu, Torontu, Londonu, Parizu, Beču, Njujorku, Džakarti, Brazilu, Oslu, Stokholmu, Pragu, Ljubljani (koja je „pokidala”!), Madridu, Berlinu, Novom Zelandu, Australiji!
Hvala celom svetu gde ima naših i blago celom svetu što ima naše ljude, ponosne, pravične, pravedne, hrabre, poštene, požrtvovane.
A mi, ovde, imamo mnogo posla… MNOGO posla. Kad kažem posla mislim na sprovođenje pravde za neodgovornost, mislim na insistiranje na lepom vaspitanju, poštovanju i uvažavanju svakog čoveka, bez obzira ko je i čime se bavi… Mislim na obrazovanje, dostojno svakog učenika i nastavnika, mislim na zdravstvo dostojno pacijenta i lekara… na časnije sudstvo, policiju, vojsku, na razvijeniju privredu, energetiku, na ponovno uspostavljanje dobrosusedskih odnosa…
Čeka nas MNOGO posla. A vama iz dijaspore poručujemo: pratite, gledajte i budite na braniku svoje otadžbine gdegod se nalazili.
I ne zaboravite da vas svi volimo!
Fotografija iz Ljubljane: N1 Slovenija
