Krenem tu pre neki dan, bile one omorine, a zamolila me komšinica, baka Katica, bila nešto dešperatna, u’vatila je neka naša austro-ugarska melanholija, nijoj bilo do ničega, pa mi dala karticu da odem na bankomat da joj dignem penziju, a nema smisla da je odbijem, k’o tetka mi je, tol’ko je volem. Računam, bolje da pođem malko ranije, pre vrućinčine, a i bolje da se furtum vratim, čeka me drugi pos’o, obećao sam kumu Stevi da ćemo neku rakiju da pretočimo. Al’ čim sam izaš’o na ajnfor, odma’ vidim nešto nije u redu; niko da prođe ulicom, ni deda Aleksa ne sedi ispod svog oraja, nema čak ni oni’ derana što povazdan po sokaku larmu prave, ma ni kera da zalaje… Prođem ti tako kroz Gornju varoš, nigdi žive duše, tišina k’o u vakuumu, samo vetrić nosi poderanu ’artiju niz ulicu, kao u kaubojcima one džbunove kroz preriju, dok desperado svoga konja jaše… I tako od Patrijarha Čarnojevića do Vodne uprave; tamo bacim pogled na prizemlje i ima šta da vidim – nema onog skarednog natpisa iznad ulaza, ni onog tanjira za prisluškivanje, a ni celog onog postolja i bilborda sa kojeg nam se onolike godine podsmev’o precednik… Mis’im se, šta će to da znači?
I tek kad sam prošao Uspensku crkvu i ćošak, počne da se odmotava i odgoneta: Neki proćelavi čova stoji na ulazu u Fondaciju „Svetozar Miletić” i, da prostite, zapišava vrata. Priđem bliže, a on šara li šara, u mlazu, i kune nešto, tipa „niste ’teli da me primite u akademike, je li, mene, Darka Ješića, niste ’teli, e saće vidite”, spominje neku zenicu kruga, ništa ne kapiram, al’ znam da je bio gradski većnik, predstavljao se k’o pesnik, i tu mi bi jasno definitivno da će da bidne nekog belaja, u to više sumnje nema… Nastavim pešaka, kad tu malo dalje, tu kod Ristića, vidim neki tip, bradica, nešto je nadrkan, nešto škrguće, k’o da reži za sebe u tu bradicu, u prsluku na kom piše JKP „Higijena” ronđa po kontejneru, baca konzerve na jednu, a plastične flaše na drugu stranu. I tu ti ja prepoznam onog fudbalera iz Banatskog Brestovca Nikolu Uskokovića, dobro, mis’im se, razume se u smeće, radio kao šef reciklažnog centra dok Đurđev bio direktor, a nimu smetalo ni da obavlja smećarske poslove za naprednjake… Presečem kroz park na levo kad kod krsta kleči neka ženska prilika, odevena u venčanicu, sva u belom, i veo i ’aljina i čarape i cipele. Priđem bliže, kad ono Maja Vitman, nešto bogoradi… Auuu… Baš u tom trenutku skide veo, a već ošišana do glave, a i lice joj napuderisano u belo, k’o u japanskom pozorištu. Sklopila šake, u transu mantra nešto kao „oprosti mi svemogući bože i devo Marijo, za sve grehe koje počinih znanim i neznanim sugrađanima svojim”. Vidim, situacija je intimna, nema smisla da je ometam u razgovoru sa sobom, mora sama da svoj teret nosi, pa se zaputim dalje, ka platou ispred Gradske uprave. Kad tamo, još šokantniji prizori! Neka plavuša, liči mi na… hm, na koga? U dubokoj crnini, sve sa maramom oko glave, k’o da je na pogreb pošla, k’o da tuguje nad svojom zlehudom sudbinom, sedi na stepeniku „Slobode”, ispred nje kutijica s nekim sitnišem i karton na kom piše „Ja sam štrajkovala glađom kad sam bila na vlasti”. Tek sam onda skontao, pa gle Sandre Božić u novoj ulozi! Pomislim, gde li je Patalovka, da pomogne koleginici, kad ona mi se, kao da sam je prizv’o, stvori iza leđa, k’o duh da je. „’O’š cigaru”, pita iz čista mira, baca neki kao značajan smešak, nudi komad a da nisam ni rek’o „’oću”, ali prihvatio bih, nisam od taki da odbijem žensku kad je tako ljubazna. A cigara fino miriši, smotana gospodski, ni blizu ovoj krdži koju pušim inače. „Imam odličnu robu iz Albanije, za tebe na akciji, javi se ako si zainteresovan”, kaže mi, namigne mi ortački i dunu mi dim u lice, dok odlažem smotuljak iza uha, za kasnije.
U tom času nestade Sanja kao što se i pojavila, al’ s moje leve strane ukaza se osoba, hoda korak po korak, do pola golišav, dežmekast, od pola u crnim kožnim pantalonama i šimikama. Niko drugi do Tajger Kiš, njega sam prepoznao odma, znamo se iz mladih dana. U levoj ruci drži buket ruža, u desnoj bič i svako malo, posle nekoliko reči, zvizne sebe po leđima, k’o da je iskušenik iz srednjeg veka. „Hajde to što sam jeo ono što se ne jede”, tras, „i što sam znao da to ne treba da radim”, šljis, „a ipak sam to radio”, bum, „nego što sam druge ubeđivao da je ukusno”, šljap. Zdesna, iz Prolaza iza Opštine, pored fontane, nastupa grupica, prvo dobošar, „daje se na znanje, daje se na znanje”, pa on kad zaćuti, neki visoki mršavi tip iza njega, već bačen u katran i oblepljen perjem, viče na sav glas: „Ja, Ivan Tešić, bio sam koordinator grupe okupljene u zajedničkom zločinačkom poduhvatu uništavanja prirode i društva u gradu Pančevu i okolini. Ja, Ivan Tešić, bio sam koordinator grupe…”, dok iza njega hodaju dva nabildovana lika, crne majice s kratkim rukavima, tetovaže zmajeva i jinga i janga, na leđima logo firme SAB security, kačketi, spušten pogled, glume da su kao neki opasni, taj rad. Priđem izlogu zgrade Gradske uprave, kad tamo u holu Žika Miloradović i Predićka drže medijskim radnicima lojalistima predavanje o etičkim i zanatskim standardima profesionalnog novinarstva i štetnosti medijske manipulacije, a oni, sirotani, sede za stočićima, kao u pačijoj školi, osim Mede, on snima od gore, sa stepeništa i od dole, iz nivoa ulice. Marina Toman diže ruku, hoće nešto da pita, Bojana Kecić se vraća iz toaleta, Čupko je opravdao izostanak lekarskim uverenjem, u’vatio ga išijas… Bacim pogled gore, na terasu na drugom spratu, kad tamo karatista Stojadinov, u kimonu, sve u fulu, mlatara rukama po vazduhu, vežba kate, bori se protiv zamišljenog protivnika. Onda najedared zastade, okrene se ka platou i poviče: „Izvini, Damjane, oprosti mi ako možeš!”.
Prođem pored bašte „Kofi šopa”, kad tu sede Raja i neki lik, ono, nema vrat, a ćelav, ne znam koji je, sa tak’ima se ne družim, nisu moja ni sorta, ni svojta, piju kabezu.
– …dok sam bio predsednik „Srpske Sparte”. El se sećaš kad smo ono 2017. plivali za čast krsni, bio ladan Tamiš, al’ mi kao da smo u banji, jel u nama kuca srce srpsko i junačko, Obilićko…
– Rajo, 2017. nismo plivali, Tamiš bio zaleđen… – čujem ovog drugog, bolje zapamtio od Raje, e sad zašto nisu polomili led golim rukama i drugim čvrstim delovima tela, kad su već Obilići, pa plivali u slavu božiju, to nisam čuo, već sam ih proš’o…
Tu skrenem desno pa kroz Sokače, pa levo niz glavnu ulicu, i kod suda naletim na blokadere, zatvorili raskrsnicu sa Maksima Gorkog, k’o i svakog dana ćute 16 minuta, odaju počast onim ljudima što ni krivi ni dužni glave izgubiše ispod nadstrešnice u Novome Sadu. Stanem tu sa njima, stvarno dostojanstveno i komemorativno, kad odjedared, neko komešanje: dva džandara u’vatila pod ruke onog žurnalistu Živkovića, odvode ga iz grupe, pretresaju i trpaju u policijsko auto. E pa nećete tako, mis’im se, pa ne plaćamo vas mi građani da biste pošten svet ’apsili. I mi tako „pustite ga napolje, pustite ga napolje”, ne damo da ga voze u stanicu, i posle jedno pola sata eto ti ga nazad međ nama, izaš’o iz micubišija, smeje se k’o da se sprda sa pandurima, ko ga ne zna pomislio bi da se utalio s plavima da ga oni kao u’apse, pa da ga ondak puste, da mu popularnost dižu. I dok se Živković približava okupljenima, kao da se telepromptovao iz serije „Zvezdane staze”, evo ti pukovnika Čigoje, stvorio se pored komandirke Miljkovićke, Saške, ma znate joj facu. Udara se Steva šakom po čelu ispod šapke, i kaže „Pa jesam li ti rekao da možeš da legitimišeš i privodiš koga hoćeš osim Živkovića i Hudeludisa!”. „Pa jeste”, izusti ona, zamuca zamalo, „ali, nisam ga prepoznala, osedeo je, obukao se kao neki klošar”, „nema ali, jesam-nisam prepoznala, sutra u 9 da se javiš na raport kod mene u kancelariji. U svečanoj uniformi!”, komanduje gosn načelnik. Uto Živković povika „Dole tiranin! Dole tiranija!”, masa burno otpozdravi s odobravanjem, a meni milo oko srca, ima još časni’ ljudi koji će tirjanstvu stati nogom zavrat…
(Nastaviće se…)
