U 8:40 je odjeknuo prvi pucanj… Pa odmah zatim još jedan… Pa još jedan. Krici… Krv… Pa pucanj… Pa opet krici… I krv, mnogo krvi… Pucanj… Neverica… Pucanj… Panika… Pucanj… Krici… Krv… Pucanj… I tako

Takvi smo, i nema nam pomoći. Dva puta smo u proteklih nekoliko decenija dobili jasna upozorenja o tome šta će nam se desiti ako ne budemo drugačiji, ako se ne opametimo, i ne promenimo. Za

Uskrs – praznik nade, praznik života, najradosniji hrišćanski praznik… Praznik nade, a nada je, često, jedino što ostaje onima koji svake večeri na počinak odlaze gladni. Najradosniji praznik u zemlji tužnih, gde previše građana veličinu

(Srbija, bar onaj njen deo koji još uvek ima čudnu naviku da nešto pročita i/ili nije „tvrd na ušima”, ovih dana s oduševljenjem i neskrivenim poštovanjem reaguje na vest da su lekari i osoblje Klinike

(Hladno, kišovito, i prilično mračno aprilsko jutro, dan nakon što je „građanska Crna Gora prestala da postoji”, ili dan nakon što je „Crna Gora pronašla svoju dušu”) Retke su pijačne tezge za kojima se našao

„Ritual predstavlja sistem pravila koja određuju ponašanje pojedinaca. Često su praćeni rečima ili gestovima, a delovanje se odvija na izvesnim mestima i u određeno vreme, koji nose tek simbolično značenje”. Ovako kaže Vikipedija, a ako

Ako će vam ovaj tekst zaličiti na onaj prethodni i ako pomislite da je ovo nastavak, niste daleko od istine. Naime, ovog sam popodneva bila podstaknuta da svoja razmišljanja stavim na papir, jer su nastala