Baš nekako ovih dana i, gle čuda, baš nekako uoči najnovijih izbora na raznim nivoima, lokalni odbori Trgovčeve političke (?) organizacije vode penzionere u kafane.
Što baš u kafane a ne, recimo, na izlete, u muzeje ili vožnju „Sokolom” do Novog Sada?
Možda baš zato što posle kafanskog opuštanja o tuđem (?) trošku čovek lakše pristaje da ispuni neke molbe ili zahteve.
„Častio me Čovek, tapšao po ramenu, pitao me kako sam i kako su svi moji, da l’ mi nešto treba i tako to… i mnogo je brate fin i brižan, i ‘oće da pomogne, pa kako onda da ga odbijem kad me je tako lepo zamolio da njemu i otadžbini učinim uslugu… a ti znaš mene – meni nije do mene, neg’ mi je do Srbije”, pravdaće se kasnije onaj koji kafansko posluženje nije odbio…
Istina, izlasci mogu da budu i sasvim drugačiji, organizovani i izvedeni bez nekog interesa osim druženja i ćakulanja, ali u ovom slučaju Trgovac – kao taj koji je kafanski račun „podmirio” – od počašćenog očekuje da se revanšira.
Počašćeni, opet, zbog svojih godina života i stečenog iskustva odavno zna da nema besplatnog ručka, pa zato nakon kratkog vaganja situacije lako pristaje na razmenu po principu daj da jedem danas jer ne znam da li ću imati šta da jedem sutra.
A šta to Trgovac očekuje od penzionera nakon kafanskog provoda?
Sasvim sigurno ne očekuje uzvratni poziv na druženje u birtiji.
Zašto to ne očekuje?
Zato što odlično zna da je te iste penzionere sveo ih na ovo na šta ih je sveo, i da penzioner nema para da u kafani plati mlaku kafu i kiselu pa taman da je za lek.
Dakle, šta Onaj koji sve ima može da očekuje od onog koji gotovo ništa i nema?
Šta to penzioner ima što Njemu toliko treba da će se bez problema, na par sati (ili koliko će već trajati to kafansko okupljanje) pretvoriti u brižnu i humanu osobu?
Jedna od retkih vrednih stvari koju svaki penzioner u Srbiji poseduje je pravo glasa.
Poseduje nešto čemu – to je sasvim jasno – ne zna ni vrednost, ni cenu.
Svaki put kad je jeftin izvor vune na dohvat ruke, uvek se nađe neko sa dobro naoštrenim makazama za šišanje.
Protivnici Trgovca tvrde i zaklinju se u Šolaka i sve najmilije kako stara narodna izreka lepo kaže: „Dok je esenesovaca biće i ovaca”, a da jedna druga kaže: „Dok je ovaca biće i esenesovaca”.
Izreke je navodno zapisao Vuk Karadžić, ali Srbi ne pamte ništa što je od Vuka već samo od Vučića.
Trgovac je iskusan i zna da se nosač vune ne kolje za kilo mesa, već se gaji zbog šišanja.
A čemu se nada nosač?
Nada se da će uskoro dobiti da jede, jer drugih želja i ambicija nema.
Neko je (a svi znamo ko) našim najstarijim sugrađanima iz sećanja izbrisao činjenice i umesto njih ubacio falsifikate pa ovdašnji penzioneri tu svoju vrednu imovinu prodaju u bescenje…
Najčešće za kilogram brašna, litar zejtina, kalendar i hemijsku olovku, a samo ponekad ispregovaraju povoljniju cenu u vidu jednog kafanskog ručka.
Tako su sebe i svoje najmilije jeftino prodali, a Trgovac ljudskim dušama i sudbinama za sebe i svoje jeftino kupio sigurnu i bogatu budućnost.
Za Trgovca i njegove,penzioneri su tu samo da zaokruže šta treba, kad treba i koga treba.
„Šta”, „kad”, i „koga” će da zaokruže odrediće Onaj koji sve određuje.
Šta će penzioneri dobiti za uzvrat?
Dobiće dnevnu kartu, u jednom pravcu, za putovanje u sećanja, naročito u one njihove predele u kojima se nalaze dokazi da su nekada zaista živeli kao ljudi.
Dobiće i nadu da će i u sledećem izbornom ciklusu (cirkusu?), ako ga dožive, opet videti kafanu i pun sto jela i pića…
Jela koja nisu parizer, hleb od juče ili burek od sinoć, i pića koje nije samo voda.
