Hajde na početku da demistifikujemo šta doktorat stvarno predstavlja. U suštini to je učenje zanata, samo što umesto da vežbate kako da potkivate konja, vi se učite kako da se uspešno bavite naukom. Zato i svaki doktorand ima mentora koji ga vodi kroz ovaj proces, deleći sa njim ne samo znanje, već i sopstveno iskustvo.
Zadatak doktoranda je da odabere jedno usko stručno polje u okviru koga će prikupiti što više znanja, do nivoa koji svakako nadilazi onaj koga poseduju njegove kolege iz drugih oblasti, a poželjno je da barem u ovom polju nadmaši i sopstvenog mentora. Naoružan informacijama baca se na istraživanje čiji će proizvod biti radovi objavljeni u naučnim časopisima. Ovaj doprinos predstavlja mrvicu novog, do tada nepoznatog naučnog saznanja koju je doktorand dodao na površinu ogromne sfere znanja akumuliranog vekovima unazad. Nakon što završi sa objavljivanjem radova, doktorand se baca na pisanje doktorata čiji je zadatak da objasni kako je do novog naučnog saznanja došlo, šta je njegova suština i kako se ono uklapa u ono što je do tada već bilo poznato u nauci. Nakon odbrane pred komisijom sačinjenom od kolega stručnih za datu oblast, kandidat postaje doktor nauka.
Moj fakultet ima malo viši kriterijum u odnosu na većinu drugih fakulteta, u smislu da za odbranu doktorata zahteva dva objavljena rada, na šta je moj mentor odlučio da na odbranu ne izlazimo bez trećeg rada, čisto da budemo sigurni da će sve proći besprekorno. Glavna poteškoća sa ovim radovima je što moraju proizići direktno iz same doktorske teze. Dakle možete se baviti drugim istraživačkim projektima, ali baš onaj vezan za vašu tezu mora da proizvede dovoljan broj radova. U suprotnom nećete imati ispunjen uslov za odbranu i krećete ponovo sa celom pričom iz početka (ako u međuvremenu ne odustanete).
Na Univerzitetu u Beogradu je bilo predviđeno da doktorat završite u roku od tri godine, a svaku od njih možete obnoviti jedanput. Tih šest godina ja sam proveo žonglirajući između pisanja radova, ostalih naučnih projekata i nastavnih obaveza na fakultetu. Stoga sam sedmu, dodatnu godinu, koju sam morao posebno tražiti od svog fakulteta shvatio prilično ozbiljno. Ozbiljan je bio i pritisak, jer ako ne bih stigao da doktoriram na vreme, izgubio bih status studenta doktorskih studija koji je ujedno i uslov za asistenstko mesto na fakultetu. Drugim rečima izbor je bio ili doktoriraj na vreme ili gubiš posao.
Pisanje doktorata je ubrzo krenulo da se otima kontroli. Hiljadu drugih obaveza je krenulo da halapljivo jede dragoceno vreme, a ja sam za samo jedno poglavlje teorijskog uvoda potrošio više od mesec dana. U pravo vreme sam od starije koleginice dobio jedan fenomenalan savet: „Kolega, imajte na umu da osim vas vaš doktorat niko neće čitati”. Pojedini političari su ovaj savet očigledno pogrešno shvatili misleći da su dobili blanko kartu za prepisivanje. Suština ovog odličnog saveta je da treba da budete skromni. U trenutku pisanja doktorata imate osećaj da suvereno vladate datom oblasti, znate da ćete u budućnosti preći na druga istraživanja usled čega ćete nužno zaboraviti veći deo znanja koje trenutno držite u malom prstu. Prirodno je želeti da ga sačuvate na jezgrovit i organizovan način u tekstu koji pišete samo jednom u životu. Ali satovi otkucavaju, tako da sam i ja morao napraviti presek i zaključio da mi je za samo pisanje ostalo još samo par meseci.
Ustalio sam ritam koji je podrazumevao da na fakultet dolazim u podne, a odlazim malo pre ponoći. Postao sam noćna mora portirima koji su morali svake noći da mi otključavaju vrata fakulteta. Počeo sam da prepoznajem vozače poslednje 96-ice koja me je svake noći vozila doma. Posmatrao sam kako se moj socijalni život postepeno gasi. Prvo su otpala beneficirana prijateljstva, pa izlasci u grad, pa odlasci u bioskop, zatim je otpalo i pozorište, da bih na kraju prestao da se viđam sa svim svojim prijateljima. Sećam se tačno i dana kada je moj socijalni život dotakao apsolutno dno. Bio je to ponedeljak koji je tih meseci bio rezervisan za gledanje Igre prestola sa mojim prijateljem Emilom. Pozvao sam ga i rekao mu: „Izvini, ali ako budeš došao da zajedno gledamo seriju, za tih sat vremena mogu samo da sedim ispred ekrana i gledam epizodu sa tobom. Kada je gledam sam, mogu paralelno da radim puno toga po kući što bih svejedno morao da uradim kasnije. Stvarno mi treba taj sat vremena u životu, vidimo se kad završim doktorat”.
Tih meseci sam takođe prestao da se brijem i prvi put u životu pustio bradu. Želeo sam da imam fizičku emanaciju vanrednog stanja u kome se mentalno nalazim, a postojao je i jedan mnogo prozaičniji praktičan razlog. Brijanje uzima minimum pet minuta vremena, pa puta tri brijanja nedeljno, to je po 15 minuta više za pisanje doktorata. Šta da vam kažem, the struggle was real. Sa druge strane, tih dana sam došao do jedne važne, a istovremeno i pomalo zastrašujuće samospoznaje. Zastao sam, zapitao kako se osećam i došao do zaključka da sam uprkos svemu što sam sebi silom prilika uskratio, zapravo srećan.
Prijatelji su mi govorili: „Pa naravno da jesi, radiš na tome da postaneš doktor nauka i to te čini srećnim”, ali već vam je poznat moj pogled na doktorat – zanat koji morate ispeći da ne biste izgubili posao. Nešto drugo je bilo u pitanju. Um mi je zapao u neko zen stanje u kome sam naprosto prihvatio date životne okolnosti i uprkos svemu našao duboko u sebi inspiraciju da budem srećan. Šta je u celom iskustvu bilo tako užasavajuće? Znao sam da su moje tadašnje okolnosti privremene, ali šta bi bilo da su one trajne? Kolika je razmera ljudske adaptacije na loše? Neko u Kini (zapravo ne moramo tražiti tako daleko, dovoljno je svratiti barem do Leskovca) živi od jutra do mraka u mnogo gorem paklu i šta ako je naviknut na njega kao što sam ja počeo ubrzano da se navikavam na svoj život lišen svega što mi je do tada pružalo radost?
Najveća mudrost koju sam iz pisanja doktorata izvukao deluje i najbanalnije, međutim, ona zvuči totalno drugačije kad je iskusite na sopstvenoj koži: Svaka zahtevna stvar koju radite ima svoju cenu. Svakog popodneva, negde na sredini pisanja, počeo bih da dobijam napade svraba. Krenulo bi od cevanica, pa stomaka, podlaktica… naježim se, krenem nekontrolisano da se češem i u korenu dlake na telu mi se napravi mala ranica. Zaključio sam da imam, šta drugo do šuge i otišao do lekarke sa prepotentnim stavom: „ja sada stvarno nemam vremena da budem bolestan” i zahtevom da mi prepiše neki preparat iz veterinarske apoteke, da što pre skinemo ovaj problem sa dnevnog reda. Ona je pak imala svoju omiljenu dijagnozu (alergija na znoj) i poslala me kući samo sa receptom za krem protiv svraba.
Da nisam pametniji od lekara shvatio sam kad sam ušao u kabinet svoga mentora da malo popričamo „o mom ostanku i opstanku na fakultetu”. Sedim i malo slušam njegov ratni plan, a malo gledam u sopstvenu šaku na kojoj se gomilaju crvene tačkice dok u meni raste želja da ih odgrizem koliko me svrbe. Nekoliko godina od odbrane doktorata moj problem je počeo da jenjava sam od sebe, ali i dalje pamtim noći tokom kojih zaspim, mozak počne da preslaže sve što me muči i brine u to vreme (a brinulo me je puno toga) i onda me svrab probudi u sred noći. Ujutru gledam belu majicu u kojoj sam spavao i na leđima vidim pregršt crvenih, krvavih tačkica.
Ovo iskustvo dodatno derogira pijedastal na koji mnogi postavljaju to „dr” ispred imena, ali mislim da je važno podeliti ga jer sam učio da ono uopšte nije jedinstveno samo za moj slučaj. Većina mojih kolega je takođe tokom pisanja doktorata doživela transformaciju od relativno bezbrižnih zdravih osoba u nešto drugo. Neko se drastično ugojio, neko drastično smršao, dobio podočnjake, hormonalni poremećaj, psorijazu… Proces rada na doktoratu podrazumeva konstantno preispitivanje. Da li ovo čime se ja bavim ima smisla? Da li je moguće da na celom svetu do sada ovo niko nije smislio pre mene? Da li je ovo glupo? Ako pak nije, hoće li i recezenti zaključiti da sve u šta sam uložio godine života ima neku vrednost? Najstrašnije je što puno toga uopšte ne zavisi od vas, već od tuđeg mišljenja na koje ne možete uticati, čak ne znate ni kada će ono konačno stići. Koktel strepnje, sumnje i osećaja bespomoćnosti nezaustavljivo atakuju na vaše živce i duševni mir.
Mislim da je ovo jedno univerzalno ljudsko iskustvo, jer od olimpijskog sportiste, do žene koja započinje trudnoću, svi treba da razmotrimo ne samo šta ćemo uložiti da bismo nešto postigli, već i koju žrtvu ćemo biti primorani da podnesemo. Osim ako se odlučite da kupite doktorat, onda računica postaje drastično drugačija.
Doktorat je ozbiljan poduhvat u životu. Ja živim sam, celog života sam štrebao nauku kojom se bavim i svejedno mi je okupirao sve vreme koje sam imao na raspolaganju. Šta mislite, kako se osećam kada osoba koja u moru drugih gafova Kjubrika zove Kjubik, a za ljude bez krova nad glavom ne može da se seti da se zovu beskućnici, krene da me ubeđuje da je pošteno napisala svoj doktorat? Dr Šapić, Mali, dr Stefanović i mnogi drugi SNS moćnici uhvaćeni u intelektualnoj krađi i nepoštenju su svi porodični ljudi, izuzetno su aktivni u politici i stranci, a povrh svega toga su obavljali ili još uvek obavljaju važne, zahtevne državne funkcije. Gde su našli vreme za proces koji smo moje kolege i ja prošli od uspisa na doktorske studije do odbrane doktorata? Ne moramo mnogo da razmišljamo jer su stranice autora od kojih su krali poznate i dostupne, ne morate biti akademik da biste uočili plagijat, dovoljno je da ste pismeni i da imate oči.
Ponašanje dr Šapića i njegovih stranačkih kolega nema samo posledice po gubitak njihove časti. Oni su srozali čitavo visoko obrazovanje u našoj zemlji. U odbranu neodbranjivog je upregnuto više privatnih univerziteta na kojima su pojedini plagirani doktorati branjeni, ali i Fakultet organizacionih nauka Univerziteta u Beogradu. Koliko su ove obrazovne institucije (ne)ozbiljne ako je moguće doktorirati na njima sa tako malo truda? Koliko su čestite ako nisu u stanju da odbace notorni plagijat? Šta se od ostatka Srbije očekuje ako njen najobrazovaniji deo ne poseduje elementarno poštenje, integritet i moralni kompas?
Više od deset godina unazad u našem društvu se uništavaju osnovne pozitivne vrednosti. Ako neko sa plagiranim doktoratom može da bude ministar finansija, guverner Narodne banke, predsednik Narodne skupštine, gradonačelnik Beograda i ako je pojava plagiranja jednako rasprostranjena i na državnim i privatnim univerzitetima, šta nekog novog mladog čoveka motiviše da se obrazuje, da bude vredan i pošten, a na kraju i da ostane u ovoj zemlji gde se bahatost prodaje kao ultimativna vrlina?
Kako možeš da budeš deo tog sistema ili da kažeš mene ovo ne zanima? Da li stvarno misliš da na kraju nećeš platiti nikakvu cenu? Ovo je godina u kojoj su deca počela da ginu u školskim masakrima.
