U našoj školskoj šumi u Omoljici ukorenilo se čuveno partijsko „Privremeno Drvo“.
Toliko privremeno da je već pustilo grane po celom proplanku, glumeći da daje hlad, a zapravo samo pokušava da zaseni svako drugo stablo koje se usuđuje da raste pravo.
A onda, tri ptice… Ivana, Tanja i Vlada… pevaše svoju pesmu, glasnije od ostalih, slobodno, jasno, bez šumskih propusnica i dozvola.
I zamislite njihove drskosti: pevaše čak i kada im se preti sečom grane na kojoj stoje.
Neka… tako pevaju samo ptice koje znaju da je istina jača od privremenih etiketa i od političkih, ali i pojedinih roditeljskih lisica koje trče između stabala.
Zato, ptice naše hrabre… uz vas smo.
Ne kao tiha senka, ne kao pasivno korenje, već kao cela šuma koja se pomera, puca, šušti, diže buku i ne da da je neko prekraja po volji. Jer šuma koja se bori nije šuma u kojoj jedna privremena grana može da odluči ko će da raste, a ko ne.
I zato, kad već pevamo… hajde da pevamo glasnije.
Kad se već krećemo… hajde da korak bude čvršći.
Dok vetar pravde ne dune… mi ćemo ga praviti sami.
Jer šuma koja stoji je laka meta.
Ali šuma koja se kreće… to je već oluja.
