Pančevo poslednjih meseci živi u nekoj čudnoj polusvetlosti. Kao grad koji oseća da se sprema nešto veliko, ali se pravi da ne razume znakove. Industrija posrće, institucije ćute, a ljudi se ponašaju kao da je sve u redu, dok se ispod površine sprema udar koji će pogoditi ne samo rafinerijske dimnjake, nego svako domaćinstvo. Ovaj grad se navikao na tutnjavu postrojenja, ali kao da se još uvek nije navikao na tišinu onih koji bi morali da govore.
Pančevo, ali i cela Srbija, uskoro bi mogli da postanu „dolina gladi”. U ovoj zemlji to još uvek nije razlog za uzbunu. Rafinerija se polako gasi, Petrohemija se klati nad ponorom, a grad izgleda kao pred svaki novogodišnji vašar. I kao da se ne uzbuđuje što ulazi u najveći industrijski pad u svojoj novijoj istoriji.
Kao da ne postoji ozbiljna pretnja da bi četiri hiljade radnika moglo ostati bez posla. Još dvanaest hiljada članova njihovih porodica bez prihoda. Šesnaest hiljada ljudi koji se nikako ne uklapaju u programe režimskih medija o napretku, rekordnim rezultatima i „zlatnom dobu”.
Sve je to posledica spoljne politike vođene kao privatni album emocija: malo inata, malo patriotizma, malo loše glume, malo više vina i mnogo ruske nostalgije. Za to vreme grad se pretvara u kolateralnu štetu političkih interesa velikih i moćnih.
Pančevo ima rukovodstvo koje se povlači brže nego što službeni auto može da isprazni rezervoar. Nema ga kada radnici traže informacije. Nema ga ni kada se u školama širi strah pod palicom bahatih v. d. direktora. Ne zanima ga grad sa bezbroj problema na svakom koraku: od polumraka na blatnjavim ulicama punim rupa i bara, preko pasa lutalica, do nekada blistavih fasada na kojima godinama stoje upozorenja o urušavanju.
O jezivoj situaciji u zdravstvu apsurdno je i govoriti. Radiološka služba Doma zdravlja, koja je do nedavno imala četiri radiologa, sada nema nijednog. Rentgen tehničari i sestre, i sami desetkovani, rade preko snage i snimaju svakog ko dođe, ljubazno i strpljivo. Ali snimak nema ko da protumači, pa se šalje se bolničkim radiolozima na tumačenje.
Magnetna rezonanca, aparat bez koga se ne može zamisliti dijagnostika u zdravstvu, ne postoji. O njemu Pančevo, grad od sto hiljada ljudi, može samo da mašta.
Ali zato ima novca za izgradnju savremene teretane na otvorenom. I za bezbroj drugih besmislica.
U Gimnaziji „Uroš Predić” i školi u Omoljici nastavnici i učenici mesecima trpe nasilje stranačkih v. d. direktora. Gradska uprava ćuti. Možda čeka instrukcije. Možda misli da će problem nestati ako se dovoljno dugo pravi da ga ne vidi. Možda se nada da će se sve samo od sebe „slegnuti”.
Neće. Učenici, nastavnici i roditelji su se probudili i više nisu isti kao pre. Oni su odlučili da više ne trpe. Sada govore glasno, traže rešenja i promene.
Bezbroj pitanja visi u vazduhu, a odgovor je samo jedan. Tišina.
Šta će biti sa radnicima Rafinerije i Petrohemije? Ko će pomoći njihovim porodicama? Ko će sprečiti socijalni slom grada? Ko će reagovati na ekološke posledice? Ko će zaštititi učenike i prosvetne radnike?
Odgovor lokalne vlasti je ujednačen: nema odgovora.
U Pančevu je tišina postala zvanična komunikaciona strategija.
A građani? Ćute. Možda zato što su navikli. Možda zato što je tišina postala jeftiniji oblik zaštite nego glas koji bi mogao da ih košta posla ili mira.
Ovo odavno nije samo pančevačka priča. Pančevo je samo prva domina. Ostale su uredno poređane i čekaju svoj red.
Kriza će se preliti na cene hrane, prevoza, grejanje, javne službe. Goriva neće biti dovoljno ni da se dopuni rezervoar službenog vozila nekog lokalnog funkcionera. Sve će poskupeti, a plate će „pojesti” inflacija. Jer ova kriza neće stati na kapiji Rafinerije. Ona će preći svaku kapiju u Srbiji.
Država? Ona gasi požar zatvaranjem očiju.
Rafinerija je pred zaustavljanjem jer očekivana američka licenca nije stigla. Rusi ne žele da prodaju svoje, a Srbija se našla u situaciji u kojoj gorivo postoji samo ako ga neko od spolja pusti.
U Pančevu se mnogi ponašaju kao da ih se kriza ne tiče. Primili su decembarske plate, to je sada najvažnije. A do sredine februara, kada je najavljeno razrešenje krize, „ima vremena”. Beograd raspravlja, šalje analize, najavljuje moguća rešenja u koja ni sam ne veruje.
Pančevo gleda kako prolaze užurbani predpraznični dani. Treba proslaviti oba Božića, što je divna tradicija u višenacionalnoj sredini, Novu godinu, pravoslavnu Novu, plivanje za krst časni… Januar je mesec praznika, ali i ispražnjenih novčanika. Nigde se ne vide potezi vlasti za ublažavanje, a kamoli rešavanje krize.
Kao da će rešenje pasti s neba.
Ili će predsednik, kao i obično, jednim potezom svemoćnog viteza sa „ognjenim” mačem uleteti u poslednjem trenutku.
Najstrašnije od svega je to što mnogi još uvek veruju u tu bajku.
Mi, ostali, s nestrpljenjem očekujemo 28. decembar. Pripremamo se i verujemo da će se desiti nešto veliko i važno.
Šta tačno, naslućujemo ili znamo, ali čuvamo kao najveću tajnu.
