Letnje skice o onome šta dobro znamo

Život u Srbiji, u drugoj polovini druge decenije XXI veka, postao je zaista nepodnošljiv za veliku većinu njenih građana. Život u Srbiji danas i nije neki život, ukoliko si samostalan/na, svoj, misliš svojom glavom, veruješ svojim očima, želiš da si slobodan/na, pa čak i da, jednostavno, samo želiš da živiš bolje i bezbrižnije. Evidentno je da je Srbija pod okupacijom nekih čudno sklepanih struktura i garnitura, kompanija za maglu, banaka, firmi, udruga, agencija, tzv. političkih partija koje se lažno predstavljaju kao demokratske i napredne.

Ova vlast mrzi svoje građane, ona voli svoje glasače. Za nju su građani obični podanici, puk, življe, stado, kmetovi, a ne ponosne i slobodne individue. Oni moraju da ćute i slušaju dok Veliki vrač vrača o prosperitetu i tom sramotnom „boljitku”. Ova vlast gleda na slobodne ljude kao na neprijatelje. Obraća im se cinično, sa mržnjom i prezirom. Oni joj nisu potrebni, potrebni su joj samo robovi koji joj bez reči veruju na reč i klimaju glavom. Potrebni su joj oni koji su prezadovoljni što imaju tu predivnu pink predstavu o uređenom i slobodnom društvu.

Ova vlast ne razume osmeh i razigranost duha. Njoj je strana svaka manifestacija lepote, ona ne zna šta je Eros. Potpuno je neerotična, i to u baš svakom smislu. Ona ne vodi ljubav, već otvoreni rat protivsvojih građana. Ona ne pruža ruku prijateljstva, već preti šibom i pendrekom. Ne razume neokovanu misao, dobronamernu kritiku ili stručni savet, već to smatra napadom i brani se otporom, bez da uopšte pokuša da shvati upućenu joj poruku. Kakva je to onda vlast kada nema dodira sa realnošću i potrebama običnog čoveka, građanina/ke, bilo da nosi opanak ili šimicipelu, gunj ili sako ili pak, ide gologuz?

Više nego jasno je da su građani Srbije postali mašinerija za plaćanje računa za vodu, struju, grejanje, čišćenje stepeništa, parking mesta, poreza na ovo ili ono, državnog reketa… postali su mašina za održavanje režima. To je ono šta svi znaju, javna je tajna, građani o tome pričaju na svakom koraku, a vlast uporno izbegava da to vidi i razume, uprkos izveštajima svojih špijuna, razmilelih po svakom ćošku. Nema srećnih ljudi u ovoj zemlji, ukoliko nisu pod kišobranom partije, a i veliko je pitanje da li su i oni iskreno srećni ili su jednostavno ucenjeni da glume zadatu ulogu u filmu nemaštovito naslovljenom „Zemlja izobilja” ili „Raj na Zemlji” ili nekako slično tupavo.

Da li se neko seća kada se poslednji put oličenje ove vlasti, sadašnji predsednik, iskreno nasmejao (osim kada se s visine podsmeva svojim oponentima)? Da li se neko seća kada je poslednji put bio duhovit, kada je „bacio” neki dobar štos, foru, ispričao neki fin vic (naravno da nije njegov posao da priča viceve, ovde pričamo o harizmi)? A tek njegov turobni prethodnik, navikao na lopatu i grumen zemlje (akoga se neko uopšte više i seća)? Da li je Srbija postala zemlja ljudi smrknutih lica, ljudi duboko zabrinutih, pognutih glava i onih poniznih, koji večito okreću drugi obraz, spremni na još jedan bezrazložni šamar? Jeste.

Za ovu vlast siromaštvo je sredstvo za manipulaciju, glad njenih građana ona bizarno povezuje sa neradom i alavošću i odgovara im zamenom teza. „Predsedniče, narod ti je gladan!”, vikao je naš sugrađanin tadašnjem premijeru, na mitingu vladajuće klike sa platoa ispred Gradske kuće. „Znam, prijatelju, znam. Zato ovo i radim…”, snašao se tadašnji premijer i objasnio kako putuje po Srbiji da bi od naroda čuo šta ga muči, kako bi na najbolji način rešio muke običnog čoveka. Nije bio ubedljiv. Od tada je putovao mnogo, ali narod je i dalje gladan i sve jadniji i gladniji i gladniji – posla, hleba i lepe budućnosti. Ova vlast, koja sebe smatra najboljom u novijoj srpskoj istoriji, trebalo bi da zna da običan čovek ne traži mnogo – samo normalan život i dostojanstvo koje mu rođenjem pripada, a ne ružičasti simulakrum.

Danas (dan kada je pisan ovaj blog) prvi je dan leta. Lakše se diše, naravno figurativno. Zimska depresija prividno je zaboravljena poslednjih nedelja proleća, jer čovek se bolje oseća kada sija sunce i toplo je; ljudi se sreću na ulicama i u kafanama, šetaju pored reka, opuštaju se u parkovima, uživaju u prirodi i širini otvorenog prostora. No, kada (ako) budu poplaćeni svi zaostali računi, poslednje rate kredita i kada čovek bude pomislio da može malo da odahne i predahne, opet će se pojaviti jesenje kiše, a s njima i novi nameti, zatvoreni prostori, bezvoljnost, osećaj nemoći, depresija… Trčaćemo još jedan krug dok čekamo naredno letnje sunce. Hoćemo li samo čekati ili ćemo se potruditi da nešto i promenimo?