Aplauzi za prazne priče

Kristijan Balteanu
Objavljeno 02.06.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 8 mins

Istina je da u ova tmurna vremena RTS ume da iznenadi gledaoce briljantnim odabirom programa humorističkog sadržaja, kako bi se građani naše izmučene zemlje bar malo opustili i nasmejali. Tako je poslednjeg dana meseca maja, petnaestak minuta pre „tačno u podne”, ova medijska kompanija obradovala TV publiku domaćom crnom komedijom nazvanom „Inauguracija predsednika Srbije”. Oni koji nisu sedeli prikovanog pogleda za TV ekran propustili su pravo uživanje za napaćenu dušu, te ćemo se potruditi da im u kratkim crtama dočaramo radnju ovog filmskog ostvarenja.

Dakle, gledamo prvi program Javnog medijskog servisa Srbije, sada već istorijskog 31. maja 2017. godine i čekamo najavljeni komikon (kratak siže: još koji minut premijer, a za koji minut predsednik, polaže zakletvu, i to tačno u podne).

U Domu Narodne skupštine svi statisti su spremni – ministri, poslanici, ambasadori, roditelji, sin i ćerka glavnog glumca, drugari i kumovi-direktori javnih preduzeća, ekipa sa basketa, saradnici, crkveni velikodostojnici i armija dupeljubaca. Svakog trenutka očekujemo da protagonista uđe u salu i u naše živote, ali ovoga puta kao predsednik. Pojašnjenja radi, AV postaje presidente čim položi zakletvu nad tankom knjigom malog formata, koju zovemo Ustav Republike Srbije, i prvi put u istoriji, nad debelom knjigom velikog formata, znanom kao Miroslavljevo jevanđelje, čiju ulogu u inauguraciji predsednika jedne sekularne države niko zapravo ne zna.

No, sve to ostavimo po strani jer tačno u podne ulazi Toma, još malo predsednik, a zauvek politički penzioner, nadamo se. Dugačak aplauz. Zatim ulazi AV, ljubi ruke patrijarhu i grli Mileta Dodika, pa seda pored Tome. Još duži aplauz. Neki opozicioni poslanici drže transparente, ali ne možemo videti šta na njima piše jer ih kamera RTS-a uporno izbegava. Maja pozdravlja goste i priča nešto o rezultatima poslednjih predsedničkih izbora i po ko zna koji put ponavlja da je AV dobio pun kufer glasova, a svi ustaju i tapšu, tapšu, tapšu.

AV se nervozno smeška; nije baš sasvim zadovoljan, vidi se. Maja ga pozove da položi zakletvu. Svi ustaju. Njemu samo što suza iz oka nije kanula, namešta mikrofon i sako i kaže: „Zaklinjem se da ću sve svoje snage (…)”, pa priča kako će savesno ispuniti sve svoje dužnosti i… taman da nastavi, neko opet počne aplauz dugačak kao Koridor 11. AV gleda gore ka balkonu i šalje poljubac u tom pravcu, pa nastavlja da se zaklinje. Kada je završio, hor sa balkona državnički peva „Bože pravde” live, a kamera RTS-a snima onih par stotina zaludnih ispred Doma narodne skupštine, sve babe i dede iz Slobinog vremena. Maja se zbunila, kaže: „Dozvolite mi da četitam… čestitam…” i poziva PREDSEDNIKA da se obrati Narodnoj skupštini. AV pozdravlja sve (svom političkom očuhu se obraća sa „uvaženi Tomislave”) i poče da čita sa papira: „Danas kada stojim pred vama…”. Dugačak aplauz. Nastavlja AV zbrda-zdola da ponavlja iste floskule kao i kad je bio premijer. Pominje nekakav skok preko opasne provalije, da će podneti žrtvu za narod i državu i pojašnjava da za sve to neće dobiti ništa, osim suda naroda, koji će ostati zabeležen u istoriji (kao što će i biti upamćen – kao buvljački prodavac Srbije, njenih građana i resursa). Hoće da svojim delima inspiriše ostale… Aplauz. Nastavlja kako moramo da Srbiju učinimo boljom, da nam treba vizija i da ne može sve sam, pominje Srbiju bez ličnih i političkih interesa, hvali se kako je oborio sve izborne rekorde… Opet aplauz… Mudro zbori o procesu koji je započeo, istini, promenama, radu, izlaženju na crtu svakom izazovu… aplauz… pa nastavlja građevinski-metaforički da diže sprat po sprat, ploču po ploču, da bi zgrada bila visoka do neba. Pominje Edisona, Anštajna, Tomasa Džefersona, ali i naglašava da više neće citirati velikane. Hoće mir, razgovaraće sa svakim, te dijalog, te kompromis, te napredak, te stabilnost, itd. Još nešto bi da kaže, ali je isprekidan aplauzima statista. Pokušava da izusti nešto o jačanju kapaciteta, ali opet taj iritirajući aplauz… Sloboda, mir, granice zemlje, naš vazduh i naša voda… Aplauz… Nećemo u NATO… Aplauz… da budemo svoj na svome… aplauz… „tuđe nećemo a svoje ne damo”… aplauz… pa onda povećava broj radnih mesta, dovodi investitore, razume okolnosti u regionu… Aplauz… Kaže: „Bolje je da meni bude teško, nego da Srbija bude unižena…” Aplauz. Pominje EU, prijateljstvo sa ruskom državom i odolevanje svim pritiscima. Aplauz opet, a AV to spretno iskoristi da okrene stranu. Počinje novu rečenicu, aplauz opet. Teret slave, šta već? Hvata se za reči Bore Pekića, tek nekoliko minuta posle izrečenog da više neće citirati velikane, nešto priča o Nemanjićima, a svi opet ustaju za aplauz. Hoće da bude uz Republiku Srpsku i… opet aplauz. Zahvaljuje svim građanima, naročito „20 hiljada građana koji su po ovom suncu došli da pozdrave” (ali oko kamere uživo se ne može tako lako prevariti). Naravno, aplauz. Opet ubeđuje da voli Srbiju i da ga „sve ovo čini veoma hrabrim predsednikom”… Zahvaljuje se… aplauz… „Hvala vam na pažnji” i poentira sa „Živela Srbija!”. Standing ovations…

Finally, Maja zaključuje sednicu, opozicija je već izašla, sa balkona ide „Vostani Serbie” live, AV grli Tomu, a ostali čekaju u redu da mu čestitaju, kao na svadbi. Kamera RTS-a snima napolje gde je sve manje ljudi. Polako počinje svečani koktel u holu Skupštine, a ispred zdanja gladni čekaju da AV i ekipa pređu u predsedničku rezidenciju na Andrićevom vencu, pa da i tu napune stomake tapšući. Nikolić mu predaje državni pečat i standartu i AV je konačno predsednik. The End, Konec filma.

Dakle, prisustvovali smo komediji uživo, sada nas čeka akcija, drama sigurno, ili nedajbože horror film. Glavni glumac, kao što smo videli, ume da menja role.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)