Petog januara je u naš grad došla delegacija mađarske MOL grupe s namerom da razgleda svoju potencijalnu novu kupovinu, pančevačku Rafineriju. Ovaj šoping-izlet dešava se u jeku kraha spoljne politike Srpske napredne stranke, a i kao direktna posledica neodgovorne rasprodaje javnih preduzeća u izvedbi Demokratske stranke. Naftna industrija Srbije (NIS) prodata je 2008. godine, na takav način da je vlada Republike Srbije danas manjinski vlasnik. Usled sankcija koje targetiraju ruska preduzeća, pančevačka Rafinerija je zaustavila proizvodnju, a budućnost preduzeća sada zavisi isključivo od uklanjanja ruskog udela.
Naravno, čim je postalo jasno da je rusko vlasništvo sporno, usledio je opšti poziv na nacionalizaciju NIS-a. Nacionalizacija kao odgovor na ovu krizu postala je bezmalo univerzalan stav među opozicionim strankama i grupama. Naravno, predsednik države je ovaj predlog okarakterisao kao potpuno neprihvatljiv, jer „ne sme država da uzima tuđ kapital”, i naglašavao bitnost očuvanja dobrih odnosa sa Rusijom.
Ne samo da se ne slažem da država ne sme da preuzima kapital, nego se ni ne slažem da je taj kapital tuđ. Rafinerija je nastala, rasla i napredovala znanjem i radom njenih radnika. Kapital za osnivanje Rafinerije je, usled samoupravničkog sistema, bio društveni, dakle svačiji, a uprava je (barem na papiru) pripadala radnicima. Jedino za šta neko drugi može preuzeti zaslugu je trenutno stanje Rafinerije, koje dolazi nakon neodgovorne uprave države, kratkovide prodaje i zbunjenog odgovora na sankcije koje su bile najavljivane godinama.
Međutim, ni ponuda nacionalizacije ne rešava suštinu problema. Iako preferabilnija od neke privatizacije, u kojoj Srbija ne dobija ništa ili, naravno, zatvaranja ovog ogromnog preduzeća, vraćanje NIS-a pod upravu vlade otvara opciju za destruktivnu SNS upravljačku politiku. Politizacija, korupcija, stranačko zapošljavanje i jeftin populizam mogli bi da devastiraju jedan kompleksan sistem kao što je NIS, a Rafineriju da ostave na istom koloseku na kojem su završila mnoga druga namerno ili nemarno uništena preduzeća Srbije u proteklih 25 godina.
Međutim, postoji i treće rešenje, ono za koje se zalaže Politička platforma Solidarnost. Ono bi obezbedilo odgovorno upravljanje, stabilnost poslovanja i zaštitu javnog interesa. Rešenje je transformacija NIS-a u složenu zadrugu u vlasništvu zaposlenih. Prema tom predlogu, imovina NIS-a bi se prethodno nacionalizovala, ali ne da bi bila vraćena pod punu kontrolu države, već kako bi se stavila na dugoročno korišćenje.
Takav aranžman imao bi nekoliko ključnih prednosti. Najpre, imovina ostaje u javnom vlasništvu, čime se sprečava njeno otuđenje, rasprodaja ili pretvaranje u privatni monopol. Zaposleni stiču realnu i operativnu kontrolu nad upravljanjem, što smanjuje mogućnost političkih ili komercijalnih zloupotreba. Takođe, motivacija za efikasnost i razvoj postaje neposredna, jer su oni koji o tome odlučuju ujedno i oni koji direktno osećaju posledice svojih odluka.
Brojna istraživanja pokazuju da floskule o neefikasnosti radničkih zadruga jednostavno nisu istinite, i da preduzeća pod radničkom upravom rade bolje, otpuštaju manje, trpe krize efektivnije i obezbeđuju srećnije i bolje plaćeno radništvo. Pritom, celo Pančevo bi imalo veliki i direktni benefit od toga, jer bi se ne samo sačuvali poslovi, već bi više novca (u oblicima dividendi) dolazilo nazad u džepove Pančevaca i njihovih porodica.
Model za ovo već postoji i može se naći u obliku jedne od najvećih španskih kompanija – Mondragon. Mondragon je zadruga zadrugi, odnosno krovna demokratska organizacija koja ispod sebe ima desetine zadruga. Mondragon je neverovatno uspešan, zapošljava preko sedamdeset hiljada radnika-glasača i bez ijednog tehnološkog viška u svojih skoro osam decenija postojanja. Ovaj uspešan model bi obezbedio da kompleksan NIS-ov korporativni sistem postane demokratizovan. Ovim bi se smanjile hijerarhijske neefikasnosti, povećala bi se transparentnost u finansijama i pružala se veća otpornost na političke i tržišne šokove.
U predlogu P. P. Solidarnost se, kroz pravni okvir plodouživanja, osigurava da imovina NIS-a ostane zaštićena. Zadruga bi njom mogla da upravlja, koristi je i razvija, ali ne bi imala pravo da je proda ili založi pod hipoteku bez saglasnosti države. Na ovaj način je postignuta ravnoteža između društvenog interesa i interesa samih radnika Rafinerije.
Energetska bezbednost je jedan od stubova savremene države. Kao najveći energetski sistem u zemlji, NIS utiče na gotovo sve segmente privrede. Predaja upravljanja kompanijom u ruke zaposlenih ne bi bila eksperiment, već racionalan odgovor na višedecenijske probleme koje nisu rešili ni država ni privatni kapital (kojem se vlast povinuje na svakom koraku).
Ovaj model javno-zadružnog partnerstva odnosno zadružna uprava, u kombinaciji sa jasnim pravnim ograničenjima i javnim nadzorom, nudi stabilnost javne imovine i demokratsku kontrolu onih koji zaista stvaraju vrednost. Pritom, za Pančevo ovo bi pružilo stabilnost zaposlenja za veliki deo populacije i veće prihode koji će biti trošeni u samom gradu, kao i primer modela koji može biti implementiran i za druga preduzeća.
Pančevo je grad industrije. Takav je još od kraja 18. veka. Iz Pančeva je došao i najbogatiji kapitalista Kraljevine SHS, i prvi prevod Komunističkog manifesta. Generacije vrednih ruku radile su u bezbroj zanatskih esnafskih radnji i industrijskih proizvodnji. Viševekovni rad stvorio je Utvu, Staklaru, Teslu, Azotaru i mnoga druga preduzeća koja su sada uništena. Sada kada većina Pančeva sedi u autobusima i vozovima u pravcu Beograda svaki dan to zvuči utopistički, ali naš grad zaslužuje da ponovo stvara. Talenat i obrazovanje i dalje postoji, kao i volja vrednih i preduzetljivih Pančevaca da stvaraju u svom gradu za dobrobit svojih sugrađana i cele zemlje.
U senci razrušenih hangara i proizvodnih sala, Rafnierija i Petrohemija stoje kao poslednja velika industrijska preduzeća, od ključnog značaja za celu zemlju, ali i za Pančevo. Nova politika prema Rafineriji mogla bi biti spas za hiljade njenih radnika, već i zamajac za neko bolje Pančevo. Zato treba reći: Rafinerija nije ni ruska, ni Molova, ali ni Vladina. Ona pripada svima nama, i svojim radnicima. Pripada Pančevcima.
