U malim sredinama poput naše Omoljice, gde su kulturna dešavanja retka i najčešće se svode na jedan do dva događaja godišnje, svaka prilika za bogatiji kulturni život predstavlja dragocenost. Tim pre je zabrinjavajuće kada se takve prilike propuštaju… ne zbog objektivnih razloga, već zbog ličnih sujeta i potrebe za kontrolom.
Udruženje kojem pripadam, „Zajedno za selo”, želelo je da organizuje književno veče u Domu kulture u Omoljici, u prisustvu renomiranog pisca, sudije i intelektualca Miodraga Majića. Umesto podrške, susreli smo se sa odbijanjem direktorke ove ustanove… ne zato što prostor nije bio slobodan, ne zato što događaj nije imao smisla, već, čini se, isključivo zato što pozvani autor „nije njen gost“.
Pitamo se: da li je Dom kulture javna ustanova koja treba da bude otvorena za inicijative građana, ili je postao privatni klub čiji program zavisi isključivo od volje i ukusa jedne osobe?
Kulturna scena u našem mestu već je na izdisaju. Odbijanjem ovakvih inicijativa direktno se guši svaka želja za kulturnim uzdizanjem zajednice, obeshrabruju se entuzijasti i šalje poruka da kultura ovde nije dobrodošla… osim ako dolazi kroz „dozvoljene kanale“.
Ipak, ova priča ima i svoju svetlu stranu. Zahvaljujući Vladimiru Živanoviću, koji nam je ustupio svoj privatni prostor, uspeli smo da književno veče održimo na visokom nivou, pred oko 130 učesnika. Zajedničkim naporima prostor je preuređen, jer smo želeli da pokažemo da se kao zajednica ne brukamo… čak i kada nas neka vrata pokušaju zatvoriti.
Ova situacija nije samo lična, već simbolična… govori o tome kako se kultura u malim sredinama često nalazi zarobljena između apatije i ličnih interesa. I dok drugi gradovi otvaraju vrata piscima, umetnicima, idejama – kod nas se ta vrata zatvaraju, tiho i bez objašnjenja.
Ovo nije samo kritika jedne odluke, već apel: kultura ne sme zavisiti od nečije sujete. Ustanove kulture pripadaju narodu, a ne funkciji.
