Urednik bi obično prvi dolazio u redakciju lokalnog nedeljnika. Ostali članovi redakcije i službenici stizali su kasnije, tek kada obave svoje jutarnje poslove. Do tada je na miru mogao da popije kafu, pročita štampu i isplanira dan. Jutro je bilo tmurno, prve kapi kiše su ga naterale da požuri. Na kiosku je pokupio novine koje su za njega već bile pripremljene i utrčao u zgradu pre nego što je počeo pljusak.
Nasuo je veliku kafu i čašu vode iz automata u hodniku i poznatom stazom nepogrešivo provukao do svog mesta između stolova u polumračnoj kancelariji. Dok je na sto spuštao šolju sa kafom, setio se da nije kupio cigarete. Upalio je radnu lampu, otvorio fioku i nervoznim pokretima počeo da pretražuje ne bi li pronašao neku zaostalu kada je pred sobom začuo učtivo:
– Dobro jutro!
Tek tada je na stolici ispred svog stola ugledao sredovečnog čovečuljka u starinskom kišnom mantilu sa šeširom u rukama i crnom tašnom na kolenima koji ga je tu strpljivo čekao.
Urednik se najpre uplašio iznenadnog glasa iz polumraka, a onda pribrao, uzvratio pozdrav i ne gledajući posetioca nastavio da traži cigaretu.
– Izvolite! – promrsio je preko stola.
– Znate, ja sam zbog čitulje.
– To vam je tamo u hodniku, onaj mali šalter na kraju desno.
– Znam. Ali tamo nema nikoga.
– Da. Oni kasnije dolaze – reče urednik i konačno sedne na svoju stolicu. Zadovoljno pripali cigaretu koju je našao u dnu fioke i srknu kafu. Najzad se pažljivije zagledao u posetioca.
Sasvim obično lice kakvo svakodnevno viđamo na ulicama. Suvonjav, neobrijan, prosede kose i brkova posmatrao ga je tužnim pogledom izmučenog i zgaženog čoveka.
– Sve jedno, recite meni pa ću im ja preneti, a platiti možete i kasnije u toku dana – opušteno reče urednik.
– O, plaćeno je. Čitulja je već plaćena. Imaju oni i fotografiju i podatke, samo bih ja hteo da se unesu neke izmene – pružio mu je potvrdu o uplati.
– Pa dobro, ja ću zapisati i službi preneti poruku da vi ne morate da čekate. Šta bi trebalo izmeniti?
– Sve ostaje isto, ime i prezime i sve ostalo. Fotografiju sam već dao pre neki dan, samo datum smrti treba promeniti, treba da stoji sreda a ne utorak. Znate, neću stići da sve uradim kako treba. Vaša novina izlazi u četvrtak, nadam se da je ovo na vreme…
– Da, da, danas je utorak, sve je u redu što se tiče rokova. A kako to mislite nećete stići na vreme – sumnjičavo je upitao urednik.
– Suviše je komplikovano, a ja nemam vremena da vam objašnjavam. Da li treba nešto da vam doplatim?
– Ne, ne, sve je u redu – i pruži mu potvrdu o uplati.
– Onda, puno vam hvala i zbogom – reče čovek i čvrsto stegnu ruku uredniku, stavi pohabani šešir na glavu i izađe u kišno jutro
Nespreman da rešava ovakve slučajeve, urednik nije postavljao dodatna pitanja da bi razjasnio ovaj neobičan zahtev već je sve predao službenici koja je radila poslove sa čituljama i oglasima i više nije razmišljao o svom jutrošnjem gostu.
Novi broj novina tek pristiglih iz štampe prelistavali su u novinarskoj sobi. Urednik je kao i svaki put pogledao naslovnu stranu, fotografije i karikature, još jednom pogledom preleteo preko dobro poznatih tekstova po rubrikama i kao i uvek preskočio strane sa oglasima, čituljama i reklamama, jer se sadržaj tih strana rutinski popunjava i kontroliše pa i nema uticaja na uređivački koncept lista.
Opuštenu atmosferu narušio je nagli ulazak službenice koja radi na prijemu uplata za oglase i čitulje. Drhtavom rukom pokazala je uredniku novine koje je donela otvorene na stranu sa čituljama. Urednik je pogledao i prebledeo. Sa čitulje date na četvrt strane posmatrao ga je lik čoveka koji ga je posetio pre dva dana zbog promene podataka u čitulji. Stvar je postala jasnija kada je u crnoj hronici naišao na podatak dobijen od policije o samoubistvu čoveka sa istim imenom i prezimenom koje se desilo u sredu. Jedina razlika koju je primetio između lika čoveka koji ga je posetio i onog na fotografiji je da je ovaj sa fotografije bio uredno izbrijan i ošišan, obučen u tamno odelo, vedrog pogleda i skoro zadovoljnog izgleda sa jedva primetnim osmehom iza uredno potkresanih brkova. Kada je urednik glasno prokomentarisao tu razliku, službenica se setila da je tu fotografiju doneo u utorak na kraju radnog vremena, predao joj na šalteru i zamolio da je zameni sa starom koju je dao kada je platio. Imao je vremena da se obrije, ošiša, obuče, fotografiše i fotografiju ponovo donese u redakciju. Kroz mali šalter u hodniku gde su se primale uplate i podaci o čituljama i oglasima, ona nema mogućnosti da jasno vidi lice i figuru osobe koja joj daje novac, fotografije ili potrebna dokumenta. Tako je nastala „greška”, drhtavim glasom je objašnjavala.
Istog dana urednik je otišao na adresu pomenutu u policijskom izveštaju. Stajao je ispred zapuštene kuće u šoku i bez daha posmatrao ulazna vrata na kojima su jedna pored druge stajale dve umrlice i na njima fotografije istog čoveka, onog koji ga je posetio u utorak ujutro i koji se dva dana kasnije našao u čitulji njegovih novina. Starija, već požutela, imala je datum od pre 12 godina i fotografiju čoveka iz mlađih dana. U potpisu je žensko i muško ime, supruga i sin Mihajlo. Nova je sa datumom od utorka, fotografijom kao iz novina i bez potpisa.
Čovek je živeo u sirotinjskom delu grada sa malim i oronulim kućama čiji su stanovnici bili uglavnom penzioneri, bivši radnici iz obližnjih fabrika. Svi su tu odavno pa se dobro poznaju. Komšije su za pokojnika imali samo lepe reči kada su radoznalom uredniku govorili o njegovom životu.
Odrastao je u radničkoj porodici u istoj kući u kojoj je i završio svoj život. Otac je radio u fabrici gde se i on zaposlio odmah po završetku školovanja. O roditeljima, majci domaćici i ocu radniku susedi su govorili sa velikim poštovanjem. Rano su umrli i ostavili sina jedinca samog. Nije imao rodbinu niti mu je ostalo išta osim stare kuće u kojoj su živeli. Posao mu je bio sve. О njemu su govorili kao o dobrom, vrednom i poštovanom radniku, a pre svega odanom i disciplinovanom.
Iznenada se oženio ženom koja je došla iz nekog drugog grada, dobio sina i potpuno se posvetio porodici. Sin je već uveliko pošao u školu kada je u zemlji počelo ratno ludilo.
Kroz grad su svakodnevno prolazile kolone vojnih vozila. Patrole vojne policije kružile su ulicama u potrazi za onima koji se nisu odazivali pozivima u rat. Istovremeno su tražili i ljude određenih profesija – vozače, majstore raznih profila. Tako su jedne noći posetili fabriku i po naređenju starešina odveli desetak ljudi iz treće smene, među njima i čoveka o kome se urednik tako uporno raspitivao. Komšija koji je radio sa njim nerado je opisao tu noć. Odvedeni ljudi nisu imali mogućnost ni da se jave porodicama, a čak i njihovi šefovi u fabrici nisu znali za ovu akciju. U kasarni su obučeni u uniforme i naoružani. U početku su imali zaduženja u okviru svoje struke slična onima u fabrici. To je trajalo mesecima i za to vreme je nekoliko puta razgovarao telefonom sa ženom i sinom obećavajući im da će se uskoro vratiti. Ali događaji su krenuli drugim tokom.
Jednog dana su sasvim neočekivano priključeni nekoj običnoj vojnoj jedinici i sa njima prebačeni preko Dunava pa još dalje i dalje. Pa preko Save i još dalje. Iako neobučeni i nevični upotrebi oružja, postali su obični vojnici. Čvrste discipline i kontrole nije bilo. Posle prvih oružanih incidenata, grupa se raspala, a oni razbežali po okolnom terenu. Prepušteni instiktima lutali su bez cilja kroz šume i krš, kroz kišu, sneg i blato. Nije im bilo jasno protiv koga i zbog čega ratuju, izgubili su pojam o vremenu i prostoru. Da bi preživeli radili su sve što inače vojska radi da bi se preživelo. Prošla je godina u haosu i bežanju. U tom metežu, razdvojili su se i pogubili. Nije više imao nikog poznatog oko sebe.
Mesecima je lutao hodajuči preko planina od sela do sela izbegavajući susret sa ljudima i nekako uspeo da pređe Drinu. Lutanje se nastavilo po izbegličkim i prihvatnim centrima u mestima za koje nikada nije čuo niti znao gde se nalaze. Nije imao ni para ni rezervno odelo da se presvuče, oslonio se samo na pomoć osoblja u centrima u kojima bi prespavao po nekoliko noći. U jednom selu uspeo je da iz kancelarije lokalnih vlasti telefonom pozove kuću, pa fabriku ali se niko nije javljao. Dugo mu je trebalo da izmoli novac za konačan povratak kući.
Stajao je pred vratima svoje kuće, zagledan u umrlicu. Svedočanstvo, dokument i dokaz o njegovom brisanju sa spiska živih i već zaboravljenih. U kući nije bilo nikog.
Zapušten, duge masne kose i brade u prljavoj, odrpanoj uniformi, krvario je svojim suzama nad upropaštenim životom koji se raspao onog trenutka kada je neki poluludi general, kapetan ili poručnik odlučio da u svoj spisak žrtvovanih za taj dan unese i njegovo ime.
Prenoćio je na kućnom pragu. Na kratko bi, sedeći i klečeći na hladnom kamenu zadremao očekujući da će se probuditi kao iz ružnog sna, da će mu neko otvoriti vrata i zagrliti ga čvrsto toplim rukama pa da onda zaspi mirnim, spokojnim snom između jedine dve drage osobe koje je imao u svom malom, beznačajnom životu.
Sutradan su ga komšije tako i pronašle. Pomogli su mu da se sredi i presvuče. Danima je ćutao. Tiho su se kretali oko njega donoseći mu hranu, kafu i cigarete, ne pokušavajući da započnu razgovor da ga ne bi uznemirili. Posle nekoliko dana ušao je u svoju kuću. Prvo što je primetio je da na zidovima nema porodičnih fotografija koje su žena i on pažljivo birali i uramljene kačili na zidove svih prostorija ilustrujući time sve faze njihovog braka i odrastanja sina. Pomislio je da su sve to poneli sa sobom kada su odlazili, da bi zadržali trag i uspomenu na mirnu i srećnu zajedničku prošlost. Ta pomisao ga je vratila u život.
Konačno je komšijama pokazao želju da sazna šta se dogodilo dok je bio odsutan. Rekli su mu da je žena na sve načine pokušavala da sazna gde je, da li je živ i kada će se vratiti. Vesti u novinama i na ostalim medijima bile su zabrinjavajuće. U kasarni u koju je odveden nisu imali nikakve informacije, u višoj komandi takođe sve dok se nije pojavio jedan od ljudi iz njegove grupe. Ispričao joj je sve o događajima pre rasturanja grupe. Rekao je da od tada niko više ništa o njima nije čuo, da ih tamo smatraju nestalima u nekoj borbi i verovatno mrtvim. Potvrdu te priče dobila je i iz vojne komande. Ubrzo posle toga i zvanično je proglašen mrtvim. Nekoliko meseci kasnije na vratima njihove kuće, kao što se to po običaju radi, zakačila je umrlicu sa njegovom fotografijom.
To je bilo previše za mladu ženu ionako uzdrmanu teškim položajem u kome se našla njegovim odlaskom. Oštećenog zdravlja, bez novca, ne odvajajući se od sina koji je oca neizmerno voleo i nikad nije preboleo njegov nestanak, njen život je polako gubio smisao. Kada je fabrika u kojoj je muž radio prodata i za nekoliko dana srušena, izgubila je svaku nadu u bilo kakvu budućnost na ovom mestu. Poslednji komadići njenog raspuklog života bili su sin, kuća u kojoj su živeli i dobri ljudi u kraju koji su joj pomogli u najtežim trenucima. Jednog dana hrabro je odlučila, pozdravila se sa susedima, spakovala nešto stvari, zaključala kuću i držeći dete za ruku, otišla. Više je niko nije video niti bilo šta čuo o njoj. Pre odlaska je uz pomoć zajedničkih prijatelja, pored grobova njegovih roditelja zakupila mesto i podigla mu spomenik iznad praznog groba sa imenom i fotografijom i njenim i sinovim potpisom.
Mirno je saslušao priču, zahvalio se na svemu i otišao u svoju kuću. Nikada nije bio religiozan, ali se od tada u samoći tiho molio tom nepoznatom i sveprisutnom svemogućem Bogu za mir i sreću svojih najmilijih za koje je već tada znao da ih više neće videti. Slutio je da su bar u mislima i molitvama ponovo zajedno, oni tamo negde i on ovde pod istim mirnim zvezdanim nebom. Bio je zadovoljan što je bar u tim zajedničkim uspomenama, dragim fotografijama i mislima ostao neki trag njegove ljubavi i odanosti koju je uvek gajio prema svojoj porodici.
Sutradan je otišao da vidi svoju fabriku u kojoj je proveo najveći deo života. Kao dečak u očevoj firmi igrajući se po prostranim halama i jurcajući između ogromnih mašina, a kasnije kao poštovan i priznat stručnjak u poslu kojim se bavio. Zatekao je zakorovljenu livadu iz koje su nicale ruševine nakadašnjeg ponosa ovog grada i video nemoć i bedu stotina svojih kolega koje je znao po imenu i prezimenu, plač i glad njihove dece i njihov, od suza zamagljen pogled bez nade.
Često su ga viđali da obilazi prostor na kome je nekada bila fabrika, luta po dvorištu i halama zaobilazeći mesta gde su bili zidovi i iz navike prolazio stazama koje su vodile kroz nekadašnja vrata. Šetao bi gradom izbegavajući susrete i razgovore sa poznanicima, a malo ih je i ostalo. Na ulicama je viđao sve više nepoznatog sveta. Kao da se našao u tuđem životu.
Nije više ni imao svoj život, nije imao porodicu, nije imao više ni svoju zemlju koja je kao i njeni ljudi razvejana i izbrisana u vihoru rata.
Kasnije je morao državnoj administraciji da dokazuje da je ponovo živ da bi dobio lična dokumenta i kakvu-takvu pomoć. Životario je pasjim životom poslednjih 12 godina u potpunoj anonimnosti i samoći u svojim molitvama i uspomenama. U crkvu nikada nije išao. Govorio bi da je bog u njemu i da jedino tako može čuti njegove misli i želje. Da ga ima tamo negde napolju video bi šta se dešava pa bi nešto uradio da popravi ovaj ružni i zli svet. Staru umrlicu nikada nije skinuo sa vrata.
Da li je 12 godina sakupljao hrabrost za ovo što je uradio ili je sve, uz prevaru sa čituljom u novinama preduzeo u želji da izađe iz anonimnosti i svojima, ma gde bili, pokaže da se ipak vratio makar za kratko, i zašto nije pokušao drugačije da dođe do njih, urednik nikada neće saznati. Laganim hodom se vraćao u redakciju razmišljajući o svemu što je čuo o svom neobičnom gostu i kako sumnjivi politički kvaziistorijski anahroni poduhvati u izvedbi jednog bahatog, loše organizovanog sistema gaze kao mrave male obične ljude, hrane se njihovim životima pa na kraju još i pogane grobove tih istih žrtava. I tako vekovima. Vrtimo se u krugovima ludila i laži.
Život se nastavio, novine su izlazile, urednik se polako vraćao u uobičajeni ritam rada ali bi dugo posle tog događaja, paleći prvu jutarnju cigaretu pogledao prema praznoj stolici sa druge strane stola očekujući tiho i učtivo „Dobro jutro!”
Godinu dana posle toga u redakciju je mail-om iz dalekog kanadskog grada stigla uplata i tekst čitulje sa fotografijom i imenom čoveka, uredniku dobro poznatom. Tekst na čitulji je glasio: „Nedostaješ mi, Mihajlo”.
Kako je svet mali, pomisli urednik, i kako smo svi ipak zajedno pod ovim mirnim zvezdanim nebom.
