Otac je teško podnosio boravak u bolnici. Govorio je da se tamo osećao kao da je na robiji iako nije imao ograničenja u kretanju osim onih koje je nametala njegova bolest. Svakome sa takvim iskustvom problem je dugo čekanje na dijagnostiku, doktore, terapiju i ko zna šta još. Naviknut na širok prostor dvorišta i bašte, zelenu i šarenu mirišljavu slobodu prekrivenu plavim nebom, mir koji remeti cvrkut ptica, lavež komšijskih pasa i loše vesti sa povremeno uključenog TV-a, teško je prihvatao bolnička pravila i neophodnu disciplinu.
Ipak, vreme koje je proveo tamo pokušao je da nekako iskoristi, da ne ostane samo gorak utisak uludo bačenih dana i nedelja. Znao je da ga očekuje sterilan bolnički ambijent bez nekih posebno interesantnih događaja, samo beskrajno čekanje, pa se okrenuo ljudima koje je svakodnevno posmatrao u sobi, na hodnicima i u ostalim prostorijama bolnice. Zanimalo ga je njihovo iskustvo i doživljaj bolesti, karakteri i lični stavovi tih nepoznatih ljudi sa kojima je delio bolničku intimu. Ono što bi mu bilo posebno zanimljivo beležio je u svesku koju bi uvek imao u blizini. Želeo je da sve pamti, a te beleške i skice bile su kao nekakav link do memorije u kojoj bi deponovao situacije, događaje i ljude, a to bi kasnije koristio da nešto napiše, nacrta ili na drugi način zabeleži kao trag u vremenu.
Ljude o kojima je pisao nisam poznavao. O toku njegove bolesti retko je govorio, a simptome i posledice prikrivao da bi nas poštedeo brige. O svemu sam doznao tek listajući njegove zapise gde je pored crtica iz bolničkog života u poslednjih dvadesetak godina, koliko je prošlo od prve hospitalizacije, dao i pregled postupaka lečenja i opis promena koje bi usledile. Na primer: dobio lek xy, stabilniji hod uz pojačan osećaj dodira na stopalama i sl. Pažnju mi je privukao pasus sa jednog od poslednjih ispisanih listova u kome je opisao razgovor sa doktorom pre otpusta iz bolnice.
* * *
Doktor me je konačno pozvao u ordinaciju i naš razgovor počeo rečenicom koju odavno želim da čujem:
– Sutra idete kući. Razlog ovako dugog zadržavanja nije samo dijagnostika, tu nema nikakvih iznenađenja, već vaše uvođenje u novu terapiju za koju ste idealan kandidat. Naravno, ako to želite, a ja vam savetujem da prihvatite, jer nemate šta da izgubite. Reč je o postupku lečenja koji se do sada kod nas nije primenjivao. Nije jeftin, a pokazalo se da daje dobre rezultate. Dolazili biste ovde po pozivu i utvrđenom rasporedu, kako već zahteva dinamika lečenja. Vaše stanje bi bilo praćeno posebnom opremom koju su nam isporučili naši partneri, a uređaj koji biste vi dobili omogućio bi uz to i minimalne intervencije u smislu ažuriranja softvera, kontrole parametara i ostale funkcije o kojima biste bili obavešteni. Ovo zahteva vaš pristanak u pismenoj formi pa vas molim da o svemu razmislite i sutra ujutro kada se budemo videli, eventualno završimo te formalnosti.
Kasnije u sobi, moji sapatnici me hrabre. Neko iznosi slična iskustva poznanika i ne vidi ništa loše u toj ponudi. Drugi kaže da su ovakve ponude zapravo deo projekta istraživanja novih lekova koji možda imaju neželjena dejstva i da ih tako farmaceutske kompanije plasiraju na tržište zaobilaznim putem bez neophodnih testova. Odlučujem se za pozitivan stav, svako najpre želi sebi da pomogne. Sutradan potpisujemo neku vrstu saglasnosti – sporazuma, doktor iz radnog stola vadi kutiju sa uređajem koji izgleda kao bilo koji moderan mobilni telefon i knjižicu sa uputstvom.
– Ovo vam je to o čemu sam juče pričao. U knižici je uputstvo koje ćete proučiti, a ovaj telefon će služiti za komunikaciju. Uređaj je novije generacije, prvenstveno je namenjen za medicinska istraživanja, ali možete ga koristiti i kao običan telefon. Vaša obaveza je da ga imate uvek uz sebe, da redovno ažurirate softver i odgovarate na poruke, pozive i druge zahteve. Ne zaboravite da se ovo ipak tiče vašeg zdravlja. Nemojte se iznenaditi ako u listi kontakata imate neka nepoznata imena, naši partneri pokušavaju da formiraju mrežu korisnika koji imaju slične zdravstvene probleme kao i vi, pa se može desiti da vas u nekom trenutku kontaktira neko vama potpuno nepoznat. Koliko sam informisan, mreža bi trebalo da funkcioniše kao Fejsbuk, ako znate šta je to, sa nekim podacima o vama i vašem statusu tako da bi i kontakti mogli biti sasvim lični u smislu razmene iskustava. Administrator, naš partner koji je donirao ovu terapiju može koristiti vaše podatke koje mi posedujemo, a vezani su za dosadašnji tok vašeg lečenja u ovoj bolnici. Naravno, sve je u interesu vašeg zdravlja.
Uputstvo je bilo na engleskom koji ja nisam nikada do kraja savladao, ažuriranja uglavnom automatska, a za nekoliko meseci koliko ga nosim, niko me nije kontaktirao osim jednog kratkog susreta sa doktorom. Deset dana po otpuštanju pozvali su me, misleći da je u pitanju redovna kontrola otišao sam u bolnicu, dobio jednu injekciju i ponovo upozorenje da se pridržavam uputstva i da redovno ažuriram softver na telefonu. I to je bilo sve.
Živeo sam svakodnevnu rutinu, običan život na selu sa svim sadržajima koji ga čine. U grad sam odlazio uglavnom radi nabavke i retkih poseta prijateljima. Izbegavao sam mesta na kojima vlada gužva i haos sa izuzetkom pijace i par kafića u blizini. Već posle mesec dana primetio sam da mi se na ulici javljaju potpuno nepoznati ljudi, neki bi mi čak i prišli i upitali za zdravlje. Kada je to učestalo pomislio sam da možda ima veze sa pomenutom medicinskom Fejsbuk komunikacijom, a možda sam i ja postao malo senilan da sam ih poznavao u prošlosti pa kasnije zaboravio, ko to može znati? Uostalom, uvek sam voleo neposredan kontakt sa ljudima, pa što bi mi sada to smetalo.
Jednog dana na pijaci prilazi mi gospođa u lepim srednjim godinam i učtivo me pozove po imenu uz obavezno pitanje:
– Kako ste sada, gospodine?
Odgovorio sam kurtoaznom zahvalnošću malo zbunjen oslovljavanjem po imenu. Toliko je vremena prošlo od kada se ne pojavljujem u javnosti i slabije se krećem da me ova vrsta prisnosti izbacuje iz ravnoteže. Pažljivo sam je posmatrao pokušavajući da je identifikujem i svrstam u osobe koje lično znam, a da ne pripada grupi virtualnih prijatelja. Razumela je moj problem i predstavila se uz nekoliko prepoznatljivih detalja koji su me vratili bar dvadeset pet godina u prošlost, kada smo delili neki emotivni i intimni prostor, povremeno živeli zajedno da bi se onda neobjašnjivo razišli i udaljili jedno od drugog. Koliko mi je bilo drago da sretnem nekog iz te srećnije prošlosti, istovremeno sam se ružno osećao, a malo sam bio i uplašen tim zaboravom. Takve stvari ranije ne bih zaboravljao, otkud sad to, pitao sam se?
Sve te zanemarene uspomene istresli smo između nas na kafanski sto lokala koji je preživeo sve ove godine, od vremena kada nam je bio jedno od omiljenih mesta. Lepe stvari, ružne stvari, pobede, porazi, deca, razvod, poslovi, bolesti… svašta se nagomilalo, prođe celo popodne u razmeni i ažuriranju uspomena. Baš mi je drago što smo se videli… javi se ponekad… svrati na kafu ja sam još uvek u onom stanu klimam glavom, a nemam pojma gde je to i sramota me je da kažem da sam zaboravio. I tako opet svako na svoju stranu, u svoj život.
* * *
Telefon je uporno zvonio, nekoliko puta uzastopno do kraja. Jedva sam našao snage da se konačno javim spreman na izjave saučešća i reči utehe… ali bio je to nepoznat ženski glas koji je izgovorio moje ime pa zastao očekujući odgovor. Zbunjen neočekivanim pozivom trebalo mi je malo vremena da se priberem pa na kraju izgovorih ono upitno „Da?”.
– Treba mi zapravo vaš otac. Ja sam njegova prijateljica iz nekih prošlih vremena.
Pokušavao sam da zvučim što mirnije i ne dozvolim da žena oseti bol i tugu u glasu na pomen njegovog imena ali sam ipak morao nekako da joj kažem u kakvom trenutku razgovaramo.
– Na žalost njega više nema. Preminuo je juče, upravo smo se vratili sa sahrane.
Usledila je tišina pa prigušeni jecaj. Pokušavala je da se smiri i nastavi razgovor.
– Ali kako… pa prekjuče smo se videli… lepo je izgledao… pominjao je neki problem sa zdravljem… ali nisam ni slutula da je toliko ozbiljno… bar nije tako izgledalo…
– I ja ne mogu da shvatim šta se desilo. Prekjuče je došao iz grada lepo raspoložen, pominjao je susret sa starim prijateljima, do kraja dana ništa se posebno nije desilo. Uzeo je svoju terapiju i legao. Nije se više probudio.
– Ja pokušavam da vas pozovem još od juče, ali se niko nije odazivao, sad razumem zašto. Kada sam se videla sa vašim ocem, proveli smo nekoliko sati u jednoj kafani koju smo oboje poznavali. On je tada zaboravio telefon na stolu za kojim smo sedeli. Slučajno, konobar je moj komšija i znamo se. Kada je video telefon, setio se ko je sedeo tu ali nije mogao da mi javi do juče u podne. Tada ga je doneo i ja od tada pokušavam da vas dozovem. U imeniku u telefonu našla sam vas po imenu, jer vas je pominjao u razgovoru. Molim vas, sačuvajte moj broj pa kad budete mogli pozovite da vam telefon nekako pošaljem ili ako dolazite do grada…
* * *
Baterija telefona je bila na minimumu. Kada sam je napunio na ekranu se pojavila samo poruka na engleskom jeziku bez drugih detalja kao što su ikonice raznih aplikacija i druge oznake osim neke oznake upozorenja nešto kao alarm. Nije bilo ni sata ni dekorativne pozadine. Samo slova jarko crvene boje oivičena pulsirajućim ramom iste boje na crnoj pozadini. Poruka je glasila:
SUBJECT IS OUT OF CONTROL!!!
