Slavuj i zumbuli ili mala priča o ljubavi

Dušan Genc
Objavljeno 15.05.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 7 mins

Udobni autobus pun turista popeo se krivudavim putem na uzvišicu koja je dominirala nad varošicom  i zaustavio se na omalenom parkingu. Grupa dobro raspoloženih ljudi, jer prethodno su obilno ručali u restoranu koji je nudio nacionalne specijalitete, izašla je na vidikovac i divila se pogledu. Turistički vodič je deklamovao toliko puta ponavljanu priču, rukom pokazujući znamenitosti. Onda se okrenuo i poveo grupu preko parkinga.

„Ovo je grob najpoznatijeg uzgajivača zumbula odavde do Bosfora. Kažu da je čak i Veliki Vezir predstavio njegove zumbule sultanu u Stambolu. Vidite, zumbuli su nikli na njegovom grobu i od tad, a prošlo je više od dvesta godina, neprestano cvetaju”. Grob je bio obeležen kamenim krstom, s nerazgovetnim natpisom, a samu humku ukrašavale su brižljivo negovane raznobojne leje zumbula sa kojih se širio opojan miris.

„Za počivšeg Rada, sem ove o najboljem uzgajivaču zumbula, vezuje se i romantična ljubavna priča. Nesrećna. Jer njegovo srce je do kraja života patilo zbog neostvarene ljubavi…”

* * *

Pravi obešenjak je bio taj Rade – Radule. Nikako nije mogao da se skrasi. Od jutra do mraka je jurcao, bilo ga je svuda, a najmanje u čaršiji, u obućarskoj radnji njegovog oca, koji je spremao svog jedinca da preuzme posle njegove smrti radnju i posao. A posao je cvetao. Pravio je stari majstor čizme za age i begove, papuče za njihove hanume, opanke šiljkane za raju… No, Radule se radije verao po drveću, skidao gnezda i ptiće, nego što bi sedeo na ćepenku i pravio ili krpio obuću. Radije je svirao frulu ili vešto imitirao poj slavuja nego da kroji sare čizama. I sad kao sedamnaestogodišnjak za čas bi se uzverao na lipu ili hrast, brže i veštije od veverice.

„U opkladu, da ću dok optrčite oko Ahmet-agine bašte, da se popnem na ovaj jablan i skinem vranino gnezdo”, rekao Rade svojim drugovima dok su dokono šetali mahalom.

„Ne možeš tako brzo”.

„Mogu”.

„Ne možeš”.

„Mogu, Boga mi”.

I opklada bi zaključena. No, mlađani Rade izgubi opkladu. Ne zbog svoje nespretnosti, već zbog prizora koji je ugledao popevši se na jablan, a koji će uticati na čitav njegov život. Brzo se uzverao uz visoko stablo, ali umesto da sa gnezdom trijumfalno siđe, on je sa drveta zabezeknut gledao preko visokog zida u Ahmet-aginu baštu. Slušao je on o Ajšinoj lepoti, ali ovo što je video prevazilazilo je ispričane priče. Devojka je graciozno hodala po bašti i brala raznobojne zumbule praveći mirisni buket. Svaki njen pokret je pokazivao gipkost i lepotu njenog tela. Široke šalvare stegnute u struku i lepršava svilena košulja više su isticale nego sakrivale oblik bokova, tananost struka i razigranost dojki. Opčinjen, Rade je neprimećen posmatrao devojku čija je ljupkost prevazilazila lepotu dženetskih hurija, a onda u ushićenju, ne bi li izrazio svoje divljenje oglasi se najlepšim pesmom slavuja koju je mogao da izvede. Devojka podiže pogled i iznenađena neočekivanim prizorom, zastade u pola pokreta. Umesto sićanog slavuja ugledala je crnomanjasto momče, sa tek naznačenim nausnicama u mrkim čakširama i beloj košulji kako nalik majmunu čuči na vitkom jablanu. Slika pred njom je bila toliko neobična i smešna, da ona potpuno zaboravi žensku dužnost da pred strancima sakrije lice i kosu, već povuče maramu sa raspuštenih bujnih vlasi, pršte u veseo smeh i otrča put čardaka lupkajući papučama po kamenom popločanoj stazi. Miris zumbula i slika devojke koja trči nisu dozvolile Radu da oka sklopi te noći. Sledećeg dana dok je šetala po bašti, Ajša ponovo začuje pesmu slavuja, ali samo mahnu rukom i otrča u kuću. Slika se skoro svakodnevno ponavljala a njihovi susreti bez reči, bivali su sve duži, dok se jedne subote Rade ne ohrabri i preskoči visoki zid.

„Ne čini to, molim te”, drhtavim glasom zavapi Ajša kad je pokušao da je zagrli, „obećana sam drugom” i brzim korakom krene ka tremu koji je gledao u baštu. On potrči ne bi li je sustigao, no uspe samo da joj dohvati ruku koju ona uplašeno istrže i umakne. Taj kratak dodir u oboma izazove dotad nedoživljen osećaj strasti i želje, ali to je bio njihov poslednji susret. Svesna situacije, svesna toga da ne postoji mogućnost da se međusobna privlačnost kruniše ljubavlju i zajedničkim životom, Ajša nije više na poj slavuja silazila u baštu. Uzdrhtala srca je kroz zavese na prozoru gledala ka jablanu, ali se nije pojavljivala.

Vreme je prolazilo. Rade nije mogao da zaboravi Ajšu i kratak dodir njenog dlana. Kad je saznao da se Ajša udala i otišla, golim rukama je kao kandžama iskopao nekoliko lukovica zumbula iz Ahmet-agine bašte i posadio ih ispod svog prozora. Suzama ih je zalivao, a zumbuli su mu uzvraćali najlepšim bojama i mirisom. Na razočarenje oca, obućarski čekić je zamenio motičicom i nikakva ubeđivanja nisu pomagala da nastavi porodični posao. Postao je Rade najpoznatiji uzgajivač ovog lepog cveća. Suze su presahle, godine se nizale, a on je gledajući leje zumbula i udišući njihov miris, svaki put vraćao slike iz mladosti.

A, Ajša? Ajša bi se, tamo negde daleko, kad bi začula pesmu slavuja uvek zagonetno nasmešila.

Crepaja, 21. mart 2018. g.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)