Nadahnuće

Objavljeno 05.06.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 5 mins

Miroslav je otvorio kapiju i isterao kombajn na ulicu.

„Kuda školski?”, doviknu on Konstantinu, svom drugu iz detinjsva, sada nastavniku likovnog u seoskoj školi, koji je pognute glave prolazio ulicom.

„A, ti si Mirko”, odsutno mu odgovori slikar „idem, idem…” i nastavi hod ne završivši rečenicu.

„’Ajde svrati na pivo”, pokuša da ga zaustavi Miroslav primamljivim predlogom, ali ovaj samo odmahnu rukom i požuri niz ulicu.

„Opet ga stigle lutke”, promrmlja zdepasti paor i legne ispod kombajna da ga podmaže.

Slikar je zamišljen nastavio da luta ulicama, ne zapažajući detalje. Susretao je poznanike, pozdravljao se, porazgovarao sa njima, a da sledećeg trenutka nije bio svestan da su se uopšte sreli. Nesanica, zaboravnost, dezorijentacija u prostoru i vremenu, odsustvo potrebe za hranom… Ovakav unutrašnji nemir bi ga s vremena na vreme obuzimao, trajao bi danima i uvek bi predhodio trenucima nadahnuća i tada su nastajala njegova najbolja dela. Danas ga je njegova zvezda vodilja, posle nekoliko dana tumaranja ulicama izmamila u polja. Hodao je nesvestan julske žege koja je već u rano prepodne terala ljude u hladovinu kuća. U kariranoj košulji, gologlav, u kožnim sandalama na nogama, koje su upadale u meku, pregrejanu prašinu poljskog puta, zastao je kao ukopan pred prizorom koji ga je prenuo iz obamrlosti i zanosa. To je to. Stajao je na ivici žitnog polja prošaranog bulkama, u čijoj se sredini kao s neba da je palo, uzdizalo usamljeno drvo koje je zelenilom krošnje još više isticalo žutu boju polja. Prozirno plavetnilo neba sa iskidanim belim pramenovima oblaka dopunjavalo je predivan pejsaž. Hiljadu puta je prolazio pored deda Arsinog bresta i nikad nije osetio ovakvo uzbuđenje. Uživao je još trenutak u prizoru, a onda žurno krenuo put crkvenog zvonika.

„Ne izgleda da će kiša”, pomisli Miroslav pažljivo brišući ruke od masti za podmazivanje pogleda uperenog u nebo. „Taman da ovršem pšenicu, isplatim ratu kredita i ne ostane ništa. ‘Bem ti život”, pljucnu kroz zube i zavrti glavom.

„Ej, komšija”, povika kroz susednu kapiju „uzmi motorku i ‘ajde sa mnom da posečeš ono drvo što je na mojoj njivi. Smeta mi. Ne mogu k’o čovek da orem… Ma ništa ne mogu ljudski da uradim”.

„Pa šta si dosad ček’o? Taj brest mora da ima pedeset godina”, grlenim glasom prokomentariše razdrljeni rmpalija razmahavši se kao da mu je pero u ruci a ne ogromna motorna testera.

„Eh, što nisam?”, otvarajući po zamagljenu flašu piva sebi i komšiji, reče Miroslav „nije dao deda Arsa. Kaže, pod tim brestom se odmar’o ceo vek sa babom kad je kop’o kukuruz. Dok je on živ, brest ne sme da se dira… Nek mu je pokoj duši”, sa setom će Miroslav, odli malo piva na zemlju, nagnu flašu i u tri ogromna gutljaja ispi je do pola…

Sa štafelajem i bojama u ruci, a platnom pod miškom, užurban i znojav, lica uprljana prašinom, stigao je uzbuđen, zažarenih očiju Konstantin u polje, tražeći pogledom drvo, bulke i žito. Sa nevericom se osvrtao, i razočaran, odjednom onemoćao sve ispusti iz ruku spazivši pokošenu njivu i posečen brest koji je osakaćen ležao na žutom strništu. Stajao je očajan, žmureći, pognute glave oslonjene na šaku, a onda postavi štafelaj i ispočetka polako, pa sve žustrije poče da nanosi boju na platno…

* * *

„Da li neko daje više?… Prvi put… Drugi put… Treći put. Prodato!”, završi prodaju aukcionar lupivši drvenim čekićem u postolje.

„Ovo je Konstantinovo najbolje delo”, komentarisala je mlada žena kustoskinja Muzeja savremene umetnosti, zadovoljno gledajući u kupljenu sliku, „isplatilo se izboriti se za njega. Kakve snažne emocije… Pa taj sudar boja. Posečeno drvo koje krvari bulkama… Veličanstveno”.

Crepaja, 19. mart 2018. g.

Ostavi komentar

  • (not be published)