Tekunica

Objavljeno 18.02.2022.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 7 mins

Na prvi signal osmatrača svi su se stuštili u sigurnost skloništa. To da se sklanjaju od opasnosti im je generacijama unazad ugrađivano u svest, baštinjeno u gene. Sem bekstva u bezbednost podzemnih hodnika, drugi način da sačuvaju sebe i potomstvo nije postojao. Da li je opasnost pretila iz plavetnila odozgo, ili iz travuljine i grmlja, nije bilo važno. Čim bi čuli dobro poznati zvižduk ili pisak prekidali bi i ručak i sunčanje i igru i dali se u beg. Livada je nakratko poprimila drugačiji izgled. Nestalo ih je sa vidika. Nije bilo njihovog živahnog skakutanja, samo je stado ovaca i dalje nezainteresovano paslo u neposrednoj blizini njihovih skloništa. Onda, kad bi ocenili da je opasnost prošla, iz rupe u zemlji bi izvirila glava krupnih očiju i oprezno osmotrila okolinu. I ponovo bi oživela livada, utrina ili pašnjak. Život se nastavljao u naizmeničnim ciklusima bežanja u sigurnost i izlaženja, uz sve opasnosti, u potragu za hranom. Stražari su opet zauzeli mesta na neznatnim uzvišenjima, neprestano se osvrtali i osmatrali stojeći uspravno na zadnjim nogama, u neobičnoj pozi nalik svešteniku koji je sklopio ruke u molitvi. Ostali stanovnici podzemnog naselja bi se razmileli po okolini. Niska zelena trava posuta biserjem jutarnje rose, ili obasjana suncem u podne, beskrajno prostranstvo ravnice, poneki đeram i stada na ispaši, to je bilo njihovo okruženje, njihov dom.

Uskoro će mladunci da se osamostale, ali pre toga moraju da prođu školu u kojoj su glavni predavači roditelji i druge tekunice, susedi iz kolonije u kojoj zajedno dele dobro i zlo.

„Danas idemo na ručak malo dalje”, rekla je mama tekunica, „pronašla sam odlično mesto sa puno izdanaka mlade trave, korenja, a i skakavaca ima u izobilju, za garnirung.” Grupa mladunaca sa odraslom ženkom na čelu krenula je preko pašnjaka. Otac je pratio grupu i osmatrao okolinu.

„Dok se sladite travom, pogledajte ponekad gore, ka nebu, tamo su najveći neprijatelji, orao i soko. U igri se ne približujte visokoj travi i žbunju, tamo vas vreba tvor ili lisica”, govorila je brižna majka.

„Ovako kopajte skloništa”, bila je ne manje važna lekcija koju im je održao tata tekunica, „mora da ima i rezervni ulaz, u slučaju preke potrebe, nužno je brzo napustiti jazbinu.” Posle nastave i ručka otac i ostali mužjaci su siti leškarili pred ulazima u staništa i uživali u sunčevim zracima.

„Kako je lepa ova naša ravnica”, reče jedan od njih, oblizujući brkove, „hrana je svuda oko nas, skloništa su suva i udobna leti, dovoljno topla da prespavamo zimski san, šta ćeš više. Od neprijatelja se sklonimo u jazbine, dešava se, doduše, da neko od nas i nastrada, no život se nastavlja, zajednica opstaje. Ali nisu nam svi koji žive u komšiluku neprijatelji. Krave, ovce i konji su naši prijatelji, delimo pašnjake i utrine. Oni pasu visoku travu, čiste nam vidik, ni čovek, pastir nam ne smeta.”

Mladunci su pažljivo slušali predavanja starijih, ali su jedva čekali da se prepuste radosti igre i jurcanja po zelenom tepihu. Ni slutili nisu da su se njihovi učitelji u nečemu prevarili. Prevarili su se da im od čoveka ne preti opasnost. Čovek, pokazaće vreme, biće uzrok njihovom nestajanju. Doduše za pastira su bili u pravu, nikakva zla im nije činio. On će takođe podjednako da strada od nastupajućih promena. Prolazile su godine u ustaljenom načinu života. A onda…

Pojavilo se jednog dana to čudovište koje se čudno kretalo. Nije imalo noge, niti krila, više se kretalo nalik gusenici, ali ne gmižući, već pokretano, čudnim, okruglim udovima. Pritom se oglašavalo neprekidnim brundavim zvukom i u nebo ispuštalo dim neobičnog mirisa. Na njegovim leđima je jahao, kao na konju, čovek.

I mladi i stari stanovnici podzemnog naselja su radoznalo posmatrali neobičnu životinju koja je u utrinu zabadala oštar, na dole savijen rep. Taj rep koji se na suncu presijavao i za sobom prevrtao zemlju, biće sudbonosan za njih. Svakim prolazom trava je za čudovištem nestajala zatrpana crnicom na koju su sletale vrane, kljucajući gliste, puževe golaće i brzotrčeće poljske miševe. Nisu se tekunice uplašile tog dotad neviđenog bića. Nije ono nasrtalo na njih, nije imalo očnjake ili oštar kljun, ali su se povlačili pred njegovom upornošću da u nepovrat guta travu. Popodne su sa bezbednog odstojanja gledale kako nestaje njihova naseobina. Zbunjene su se povlačile. Noć su tekunice provele u napuštenoj lisičijoj jazbini, zbijene jedna uz drugu. Sutra će, mislile su, da počnu da kopaju nova skloništa. Sunčev izlazak im nije doneo radost kao svako jutro do tada. Opet se pojavila životinja sa čovekom na leđima…

Epilog: Imao sam zadovoljstvo da pre pedesetak godina na utrinama i pašnjacima posmatram bezbrižnu igru ovih lepih životinjica. Nažalost, danas moji unuci to ne mogu. Nemaju priliku da vide ni čudnovatu bodljikavu travu koju smo po utrinama psovali kad bi na nju bosonogi nagazili, a koju smo zvali „prca” (Xanthium spinosum). Nema više onih velikih pašnjaka, nema stoke na ispaši, tekunica je sve manje i orlova krstaša koji se njima hrane. Pred izumiranjem su. Platili su danak napretku ljudske zajednice.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)