Nova kazanija iz Eparhije banatske

Slobodan Dukić
Objavljeno 05.07.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 5 mins

– A gde je moj deo? – urliknuo je čova sa kratkom cevi u ruci, upavši u samo srce merkantilističke organizacije zvane Srpska pravoslavna crkva. U Patrijaršiju. Znao je dobro gde je trezor sa konvertibilnom valutom i plemenitim metalima. Bivši crkvenjak u pravoslavnom Hramu Svetog Save, najvećem u Evropi i šire, tražio je dvesta hiljada evra za „rodoljubive zasluge”. Sitnica u odnosu na novac koji su, svojevremeno, pokrali božji nameštenici u ovoj crkvi, ne obazirući se na prekorne poglede Svevišnjeg. Jadan svetac. Sava je pokrio lice rukama ne mogavši da gleda lopurde u mantijama. Otkrila ih je skrivena kamera. Nisu dopali zaslužene robije. Crkvene sudije kaznile su ih, pazi molim te, premeštajem u provincijske parohije. I tamo mogu da kradu, ali Hram Svetog Save? Ma to je, sa riznicama, pravi El Dorado.

Neka gorim u paklu, ali eto meni dobrog šlagvorta za nastavak priče o vladiki Nikanoru, članu Svetog arhijerejskog sinoda, biču božjem u Eparhiji banatskoj. Sa sedištem u Vršcu. Trči za mnom svešteno lice u Kovinu. Sve se sapliće o mantiju. Viče „Dukiću! Što ono napisa. Sad me vladika progoni jer je u tvojim tekstovima prepoznao, da sam ga ja cinkario…” „Šta je sad pobogu sa njegovim preosveštenstvom Šikanorom (ovako su dotičnog prozvale žrtve njegove šikane)”, pitam. „Za kaznu što sveštenstvo eparhije pronosi da drži u mantiji ključeve tzv. Fonda za posebne namene vrednog dva miliona evra, koji su navodno pokradeni što nije prijavljeno policiji, počeo je da nam se sveti…” „Kako”, pitam. Svešteno lice odgovara da Nikanor diže cifru za „njegov deo” od novca koji parohije dobijaju na ime davanja u zakup vraćenih crkvenih imanja. Tako su ucenjene crkvene opštine, navodno, u Kovinu, Bavaništu, Crepaji… „I vi ćutite?”, pitam. Ali znam i odgovor. Sve pritužbe nesretnih popova protiv banatskog Biča Božjeg obijaju se o hridi Patrijaršije. Neće vrhovni žreci da udare na jednog od nih. Čuvaju „brata u veri” kao sebi ravnog. Kao članovi italijanske Kamore.

Kako u Patrijaršiji suzama svešteničkim ne veruju, krenemo tragom informacija o povećanim novčanim apetitima „presvetog vladike”. Zovemo predsednika Crkvenog odbora u Bavaništu. Ne zna on ništa. Vladika je vladika, zbori ovaj bavaništanski domaćin. Idemo dalje. Posle protesta „Jedan od pet miliona” u Kovinu, zaustavljamo Vasilija Vasu Dolovačkog, poznatog srpskog slikara. Bavaništanina i člana mesnog Crkvenog odbora. Pitamo ima li saznanja o nepočinstvima Nikanora, visokog sluge Božjeg. Nema. Sve je u rukama vladike, kaže Dolovački. I tako. Sve neki ćutolozi. Pa ti crkveni odbori, po meni neodoljivo liče na one radničke savete iz doba socijalizma. Prvo odluči „komitej”, a onda članovi radničkog saveta poslušno dižu ruke.

Zovemo telefonom Srđana Aleksu, vlasnika i direktora dobrostojeće poljoprivredne firme „Stari Tamiš”. I predsednika Eparhijskog crkvenog odbora. Rekli bi prema svecu i tropar. Javio se, pošto mu je preneta poruka. Kažemo mu ko smo i šta smo. Zašto ga zovemo. „E , ja više nisam predsednik Eparhijskog crkvenog odbora…” „Zašto”, pitamo. „Pa vladika me proglasio nepodobnim…” Ponovo pitanje „Zašto?” „Ne, ne bih o tome…” (Dobro obavešteni kažu da ga je vladika proterao iz Odbora, jer je bogohulno pitao gde je dva miliona evra eparhijskog novca). „Pa, dobro puno znate, bili ste predsednik…. možemo li da razgovaramo…?” „Ne ne. Ne ovako, telefonom”. Evo, dojuriću ja kod vas. Ili dođite vi kod mene”. „Ne, ipak ne bih da govorim. A da znate. Na dobrom ste tragu”, šalje nam znak da trgovci dušama dobro naplaćuju svoj posao. Amin.

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)