Nisam mogao da verujem. Iza debele staklene barijere, koja je optužene za ubistvo Zorana Đinđića, delila od sudskog veća i ostalih u sudnici, video sam Tonija C. U drugom redu, iza Zvezdana Jovanovića, ubice premijera. Baš kao i on, i Toni C. imao je lisice na rukama. Zapanjeno sam gledao u TV ekran, dok mi je lice kočio facijalni grč. Toni je bio mladić, kako bi mame rekle „prilika”. I naš čest gost. Takoreći, član porodice. Zajedno smo pripadali familiji „kučkara”. Šetača kućnih ljubimaca. „Idu kučkari!”, vikali su za nama. A mladić bebastog lika koji je mirno trpeo dobacivanja, očito je vodio dvostruki život. Jedan na keju kod hotela „Jugoslavija” sa „kučkarima”, a drugi u zloglasnoj službi Državne bezbednosti. Ako se dobro sećam bio je optužen da je otkucavao maršrutu pokojnog predsednika srpske vlade. Zvezdan Jovanović i drugi, osuđeni su na višegodišnje kazne zatvora. A Toni C.? Mnogo godina kasnije, jedan bivši pripadnik DB reći će mi da je zbrisao ili da je sklonjen „napolje”. Da se kasnije vratio u zemlju. Otvorio streljanu u nekom provincijskom gradu. A šta bi drugo radio šraf u mašineriji zla, rekli bi.
Uspomenu na bebolikog denuncijanta oživela je tribina „15 godina traganja za istinom”, posvećena ubistvu prvog demokratskog premijera u Srbiji. Otkud ja, uopšte, u vidokrugu „Službe”, organizatora ubistva Zorana Đinđića, Slavka Ćuruvije, Dade Vujasinović… Tih godina bio sam dopisnik ljubljanskog „Dela”. Komentari i kritički tekstovi o vlasti Slobodana Miloševića, kandidovali su me za mesto na listi „stranih plaćenika”, „izdajnika srpskog naroda”, novinara koji se prodao za šaku tolara. Služba me kao takvog stavila na svoj spisak. Toni C. dobio je zadatak da izbliza prati moj rad, privatni život, da se ušunja u kuću „izdajnika”. Zaviri u krevet, pod krevet, otvori fioke, nađe kompromitujući materijal… A ja sam, ne znajući ko mi se za kvaku uhvatio, pitao Tonija: „Šta ti dečko radiš u tvom mlađanom životu…?” Odgovorio je: „Civil na službi u vojsci.” Time je moja radoznalost bila zadovoljena. A on je nastavio da njuška po mom stanu i otkucava. Imao je pristup mom lap topu. Foto dokumentaciji…
Sećam se tako da mi je nestala slika na kojoj se vidi Azem Vlasi. Kako pari noge u lavoru. I drema na stolici. Meni posebno draga, jer je bivšeg jugoslovenskog političara, Titovog ljubimca prikazala krajnje neprotokolarno. Takve slike umeo je da uslika pokojni Vican Vicanović. E sad, otkud ja u Vlasijevom stanu? To je priča za neku drugu priliku. Revnosni Toni C., službenik Službe, nije gubio vreme. Kad bi ja izašao iz stana, on je uživao puno poverenje članova porodice. Uključujući i mog psa Arona. Jazavičara koji se družio sa njegovim ljubimcem. Bio je to neki lovački pas. Ne sećam se rase. A onaj bivši DB-ovac sa početka teksta, kad sam mu rekao ime kolege, znao je o kome se radi. Znao je i da je pas imao jedno oko plavo, drugo braon.
Znalo se što se znalo. Samo sam ja, sa članovima porodice živeo u uverenju da je Toni C. samo „kučkar” i obićan ćata u nekoj kasarni. Sve dok njegovu podlačku njušku nisam video u sudnici Specijalnog suda. Koliko je baby face agiša skupio podataka o meni kao „neprijatelju zemlje i poretka” bilo mi je jasnije kad sam se sreo sa pokojnim Dragišom Ristivojevićem Giletom, drugim čovekom po rangu u DB-u. Pitao me „je li šta ćeš ti na crnoj listi?”. Odgovorio sam mu: „hapsite me ako se bavim subverzivnom delatnošću.” „Ne brini, dok sam ja to što jesam neće ti faliti dlaka sa glave”. Moje poznanstvo sa ovim čovekom počelo je na Srebrnom jezeru, dok smo komšijali kao pecaroši. Nisam znao šta radi, dok mnogo godina kasnije nisam na TV-u video kako mu Milošević čestita čin policijskog generala. A onda smo već bili daleko jedan od drugoga. U svakom pogledu.
