Svetlost

Dušan Genc
Objavljeno 10.04.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 2 mins

Noć se odužila. Kiša je neprekidno rominjala, otapajući poslednje pramenove zaostalog snega, stvarajući od zemlje masnu lepljivu smešu. Koračao sam kroz mrak po raskvašenoj oranici. Činilo mi se da tlo hoće da me usisa svojom mekoćom, kao da me zove sebi. Noge sam jedva pokretao, što od celonoćnog hodanja, što od blatom otežalih stopala. Miris te zemlje kojom sam hodao nije bio onaj miris zemlje koju paori vole. Bio je to nekakav tuđi miris, neobičan, nesvojsven, miris sveže iskopanog groba. Stresao sam se od jeze, noćne studeni i odeće natopljene vlagom, podigao mokar okovratnik zimskog kaputa i pogureno nastavio buljeći u neprozirnu tamu. Bio sam okružen potpunim crnilom. Ni tračka svetla. Potpuno tamno nebo i muk. Tišina koja plaši. Samoća koja guši. Bežao sam celu noć od samoće, bezuspešno tragajući za utočištem, za toplinom nečijeg zagrljaja, ali izgleda da se od samoće ne može pobeći. Već sam izgubio svaku nadu i poverovao da me je Haron prevezao u nekakav novonastali Had, kad negde pred sobom ugledah treperavu svetlost koja se čas pojavljivala, čas nestajala. Udvostručio sam napor, udesetostručio snagu volje i produžio ne ispuštajući taj lelujavi plamičak iz vida, plamičak koji je probudio usnulu nadu. Hodao sam izgubivši svaki pojam o vremenu, upijajući spasonosnu svetlost pred sobom, širom otvorenih očiju, nesvestan da li putovanje traje beskonačno dugu noć ili ceo život. I najzad, zakoračio sam u krug obasjan svetlošću vatre. Kao da su me očekivale, pritrčale su zaodenute lakim raznobojnim prozirnim velovima pružajući mi ruke. Nasmejane, povedoše me do vatre. Jedna mi dodade liru, a druga zašiljeno guščije pero. Tama je ostala iza mene. Nisam se osvrtao.

Crepaja, 6. februar 2018. g.

Ostavi komentar

  • (not be published)