Stanija (treći deo)

Objavljeno 29.04.2022.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 8 mins

Prethodni, drugi deo priče „Stanija” pročitajte ovde

Jecavi zvuk zvona, lelujavo se šireći remetio je popodnevnu tišinu. Crne figure monaha prekinuše dotadašnje poslove, i užurbano se uputiše ka manastirskoj crkvi. Vreme je za večernju molitvu. Jeromonah Dorotej se prekrsti i mekim glasom otpoče molitvu: „Blagosloven Bog naš…” Miris tamjana i upaljenih sveća širio se po nevelikoj crkvi zajedno sa zvukom zvončića na kandilu. Reči molitve koje su dopirale iz oltara preplitale su se sa romoravim zvukom pojanja monaha i ispunjavale prostor crkve odbijajući se od freskama oslikanih zidova i ikonostasa. Pognute glave, Stanija je reči molitve ponavljala u sebi, zahvalna Bogu spasitelju. Petnaest godina, svake nedelje dolazi na liturgiju, jutarnju ili večernju molitvu.

„Blagoslovi oče”, obrati se Doroteju posle završene molitve, i klekne. Dorotej izgovori blagoslov, a onda krenuše ka kapiji manastira.

„Neka ti je Bog upomoć Stanija. Ići u vučju jazbinu, nije baš pametno. Znaš šta si sve doživela i jedva preživela”.

„Moram oče. To je jedini način. Zavetovala sam se. Za to se spremam sve ove godine. Kad Jasmina bude pored mene, biću sigurna da mi je greh oprošten. I sam si rekao, Bog je milostiv, sačuvaće me. Sutra krećemo. To su pouzdani ljudi, momci pokojnog muža. Šajkaši u koje je imao najviše poverenja. Dobro poznaju put. Ova šajka je najveća i najčvršća. Nemam zbog čega da brinem. A Jusuf-agi ću ponuditi zlato. Pohlepan je, neće odoleti”.

„Moliću se za tebe”, pomirljivo će monah i prijateljski joj stavi ruku na rame. Molio se za nju i pre petnaest godina, kad su je polumrtvu u sred zime doneli u manastir. Našli su je ranjenu, gotovo smrznutu posle upada Turaka preko Dunava. Tri nedelje je bila na ivici smrti u groznici, iscrpljena od gubitka krvi. Ali preživela je i oporavila se.

* * *

Iza okuke je ugledala adu i srce joj je zadrhtalo. Kao otrgnuto od obale, zelenilom obraslo ostrvo, nalik ogromnoj ukotvljenoj šajki, prkosilo je brzoj rečnoj matici. Kroz krošnje drveća nazirali su se krovovi kuća, a vrh belog minareta je štrčao zaboden u nebo.

Kad ju je momak uveo, Aga je sedeo zavaljen na minderluku i pušio na dugačku lulu.

„Šta hoćeš, ženo?”

„Daj mi ruku Aga. Došla sam da te molim za milost presvetli aga. I donela sam darove”. Žena ga poljubi u ruku.

Aga primi kutiju od ružinog drveta sa bodežom kao dar. Pogleda srebrom optočen bodež čekajući nastavak.

„Govori đaurko”.

„Neću da okolišam. Ja sam žena bogata. Imam zlato. Dukate. Ti imaš nešto što i po božijim i Alahovim zakonima pripada meni. Kod tebe je moja kći Jasmina”, gledala ga je pravo u oči očekujući reakciju.

„Ne uzimaj u usta Alaha, nevernice. Ne znam očemu govoriš.”

Po laganom trzaju usne, bila je sigurna da je shvatio o čemu govori. Onda mu ispriča događaj od pre petnaestak godina. Slike kobnog dana su joj navirale kao toliko puta ranije. Nije izostavila ni jedan detalj. Onda korakne prema agi, klekne i poljubi mu skut dolame. Nasta tišina. Aga je zamišljen ćutao. A onda u sobu ulete Jasmina sa činijom tek nabranih trešanja.

Stanijino srce je zaigralo. Našla je svoju kćer. Osetila je nadahnuće. Osetila je božiju ruku na svom ramenu. Govorila je kao u transu. Nije se sećala reči. Trudila se da prodre u aginu dušu. Osetila je da se čudna borba vodi u njemu. Neizvesnost je još trajala. Čula je agine reči:

„Jasmina, ćeri, izađi napolje”.

Pogledala je za devojkom koja je bez pogovora poslušala agu. Možda je poslednji put vidi. Svoju kćer, svoje sunce, svoju bol, svoj greh… Jedan zračak sunca se probio kroz otvorena vrata dok je devojka izlazila. „To se Bog javio”, pomislila je Stanija. Bila je sigurna da će aga da pristine iako je rekao: „Dođi sutra, ženo”.

* * *

„Hvala ti Bože”, pomislila je Stanija posmatrajući svoju decu. Jasminu i Božidara, „Bog mi je oprostio greh, iskupila sam se”. No, nešto ju je brinulo. Još na brodu pri povratku kući, ponekad bi primetila kako preko Jasmininog lica pređe senka tuge. Objašnjavala je to iznenadnim događajima koji su preokrenuli čitav devojčin život. Ali to se i kasnije dešavalo, doduše ređe, ali majčino srce ne može ništa da prevari. Stajali su Stanija, Jasmina i Božidar pored humke na seoskom groblju. Čelo kamenog krsta, cvetao je žbun jasmina.

„Ovde ti počiva otac, Jasmina, prekrsti se pa da se pomolimo”.

Stanija ju je posmatrala kako se neodlučno i nespretno krsti.

„Jasmina kćeri, ti si hrišćanka. Krštena si u crkvi. Znam da ti je teško da to shvatiš…”, onda zagrli i devojku i Božidara, pa se zajedno pomoliše.

Koliko su bile snažne veze sa pređašnjim Jasmininim životom, uverila se Stanija kad je dospela vest o Jusuf-aginoj smrti. Dugo i neutešno je Jasmina plakala.

„Znaš, majko, on me je pazio, mazio, sve želje mi ispunjavao. Nedostaje mi. Volela sam ga kao oca. Tako sam ga i doživljavala. Za drugog oca nisam znala”.

Dugo te noći Stanija nije mogla da zaspi. Razmišljala je.

„Možda sam pogrešila? Istrgla sam je iz ustaljenog načina života. Ona me se ne seća. Jesam je rodila, ali je petnaest godina živela u drugoj porodici, sa drugim ljudima koji su je vaspitavali na drugačiji način, molila se Alahu… Da li će se ovde osećati srećnom? Ako je učinim nesrećnom, nisam je spasla učinila sam joj zlo”.

I tada, gledajući uplakanu devojku, nametne joj se pitanje.

„Da li mi je Bog oprostio? Sanjala sam o tome da zagrlim svoju devojčicu, da Božidar, Jasmina i ja budemo srećni, a izgleda da moja kći, koju moram da učim jeziku i Bogu, pati, da je ovde nesrećna… Bože, molim te oprosti mi, učini da moja deca i ja budemo srećni zajedno. Samo to te molim”.

Započeto 2017. g. Crepaji, dopunjeno 29. marta 2022. g.

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)