Stanija (drugi deo)

Objavljeno 22.04.2022.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 7 mins

Prvi deo priče „Stanija” pročitajte ovde

„Ko je ta žena?”, upitao je Doroteja, Nikola Spirta trgovac, Cincarin rođen u albanskim planinama u Moskopolju. Darodavac manastira, veoma bogat čovek. I sam udovac.

* * *

„Ko je taj čovek?”, koji se pojavio sa njenim sinom držeći u ruci nisku riba, upitala se Stanija dok joj je Božidar sa oduševljenjem pokazivao bogat ulov. Viđala ga je i ranije povremeno u manastiru. Čak joj se jednom dok je zalivala cveće i obratio.

„Bog s vama, milostiva! Veoma su lepe ruže koje salivate”.

„Bog vam dobro dao gospodaru!”, odgovorila je Stanija, „za svu lepotu i dobrotu na ovom svetu, samo je Bog zaslužan”.

„Ali da nije vaše pažnje i zalivanja, ovo cveće ne bi tako izgledalo”.

„Mi smo sluge Božije i samo volju njegovu sprovodimo. Ove ruže negujem, i veoma su lepe zaista, ali već nekoliko godina pokušavam da u manastirski vrt presadim žbun jasmina iz mog dvorišta, pa ne uspevam. Osuši se. Neće da se primi. Bog je tako hteo”. „Da. Verovatno ste u pravu. Božja volja. Nekad Bog naše želje i molbe ne usliši, pa se planovi ne ostvare i uzaludne su sve težnje i napori. Ali ne sumnjam da će ove ruže i dalje biti lepe, uz vašu negu i dobru volju tvorca. Doviđenja milostiva!”, to reče i duboko se nakloni nepoznati visoki čovek.

* * *

Lađa Nikole Spirte stajala je privezana na obali Dunava nadomak manastira Vojlovica. Njegovi pomoćnici snažni momci, lađari, dosađivali su se. Obično su se ovde zadržavali nekoliko dana, a onda nastavljali put Budima ili na suprotnu stranu kroz Đerdap hitali Crnom moru. Već dve nedelje su ovde, a Nikola je svaki čas odlagao polazak.

* * *

Nije moglo da joj ne izmami osmeh, oduševljenje sa kojim je njen sin govorio o tom mirnom, visokom čoveku. Razgovarali su na ravnoj nozi iako ih je razdvajalo toliko godina.

„Sine, ne možeš tako da se obraćaš gospodar Nikoli, niti striče, niti čiko, niti čiča…”

„Pa, on mi je rekao da ga slobodno zovem Nikola, mi smo prijatelji”.

* * *

Nikola je po povratku iz Budima opet svratio u manastir. Poklonio joj je molitvenik. Iz njegovih postupaka, sve češćih svraćanja u manastir i neuobičajeno dugačkih zadržavanja, postalo joj je jasno da naklonost koju pokazuje prema njoj nije samo iz prijateljskih razloga. Zato je nije iznenadilo kad joj je ponudio brak. Bila je u nedoumici. Nije znala kako da odgovori na Nikolinu ponudu. Razmišljala je i preispitivala se. Naklonost koju je nesvesno gajila prema ovom blagom i strpljivom čoveku, nije bila nalik mladalačkoj ljubavi koju je osećala prema Lazaru, pokojnom mužu. Nije tu bilo one plamene strasti, ali je osećala poštovanje, osećala je sigurnost u njegovom prisustvu i radost zbog prisnog, nežnog odnosa između njenog sina i Nikole. Božidar je najzad stekao oca kojeg nikada nije imao. Postojala je još jedna prepreka. Bračna zajednica sa Ilijom. Taj dogovoreni brak, svi su znali, nije bio nerešiva prepreka, ali ona je zvanično bila udata žena. Onda je život, kako to često biva, razrešio i ovu situaciju.

„Jeste čuli? Damjan je ubio Iliju…”, proširila se selom vest, „eno ga vezanog sproveli u Magistrat u Pančevo… Sikirom, sikirom…Došlo mu posle tolko vremena u pijanu glavu da mu se žena švalera i…”

Postala je Stanija po drugi put udovica.

* * *

„Tvojim mukama je kraj Stanija. Odsad ćeš živeti u bogatstvu i blagostanju, jer to zaslužuješ”, rekao joj je Nikola kad je napokon prihvatila njegovu bračnu ponudu.

„Hvala ti mužu moj za sve ono što ćeš meni i Božidaru pružiti, ali nije bogatstvo ono što mi je nedostajalo. Mojim mukama će biti kraj kad pronađem svoju ćerku…”

Ovo je Nikola dobro zapamtio i ne bi li usrećio devet godina mlađu suprugu, na svojim trgovačkim putovanjima po Turskoj raspitivao se, mnoge novce je potrošio ne bi li bilo šta saznao o sudbini odvedene devojčice. Na jednoj plovidbi Dunavom prema Crnom moru, pri redovnoj carinskoj kontroli kod Ada Kale, bio je gost Jusuf-age, komandanta turske posade ovog utvrđenog ostrva. Dok je sa Jusuf-agom ispijao kafu i sladio se halvom, začula se, negde spolja iz bašče, prelepa pesma, a zatim zvonak devojački smeh. Jusuf-aga se osmehnu, a onda momku koji je posluživao, nešto došapnu, ovaj se pokloni i izađe. Ubrzo pesma i galama prestadoše i Nikola bi već sutradan zaboravio na ovaj događaj da pri izlasku iz aginih odaja, dok je prelazio preko trema, u bašči nije na trenutak spazio devojku koja se ljuljala na ljuljašci ispod ogromnog bagrema. Kao gromom ošinut zastao je u neverici. Na ljuljašci je bila slika i prilika njegove žene u dvadesetak godina mlađem izdanju. Prekrstio se zahvalan Bogu i požurio na lađu. Ostavio je najpouzdanijeg momka da se raspita o devojci koju video u Jusf-aginom vrtu. Posle dve nedelje slušao je podroban izveštaj. Bez sumnje, to je bila davno odvedena ćerka njegove sadašnje žene.

Stanija je mirno primila vest. Kao da je to očekivala.

„Otkupićemo je”, rekao je Nikola svojoj ženi. „Raspitao sam se. Jusuf-aga je lakom. Neće odoleti tolikom novcu”.

Plan je bio skovan. Čim se vrati sa puta u rodno Moskopolje, krenuće za Ada Kale. Ali, život je drugačije hteo.

Nastaviće se sledećeg petka, 29. aprila; pročitajte ovde

Ostavi komentar

  • (not be published)