Školarine veće, znanje manje

Aleksandar Aleksić
Objavljeno 01.06.2017.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 6 mins

Fakultetska diploma se ne bi smela samo posredstvom novca dobiti. To što trenutno na političkoj sceni imamo razne nosioce doktorskih titula, kupljenih diploma, nameštenih ispita, a da pritom ni „i“ od ispita nisu položili izlažući naučeno gradivo, već otvaranjem novčanika, odraz je našeg obrazovnog sistema i tendencije da fakultete završavaju samo oni koji mogu da ih plate. Znanje bi pre svega trebalo da zavisi od upornosti, marljivosti i radnosti pojedinca.

Baš u tom društvenom određenju osobe, javlja se problem. Uspešnog studenta očigledno ne treba da određuju njegove kognitivne sposobnosti, već materijalni status i finansijska moć.

Pojedini državni fakulteti Univerziteta u Beogradu u prethodnih par nedelja povećali su cene školarina za samofinansirajuće studente. Fakulteti su svoje zahteve za povećanjem, obrazložili time što u poslednjih nekoliko godina školarine nisu povećavane i usklađivane sa rastom inflacije, a zatraženo je povećanje od pet do deset odsto.

Stiče se utisak da će se uskoro težiti ka smanjivanju, ili dugoročno – potpunom ukidanju budžetskih mesta na državnim fakultetima, kako bi se obrazovni sistem izjednačio sa sistemom privatnih fakulteta na kojima budžetska mesta ne postoje, već samo samofinansirajuća.

Opasnost koja vreba da se ustali je sledeća: učenici sa odličnim prosecima, vredni, radni, posvećeni učenju, a koji nisu u finansijskoj situaciji da otplate godinu studija, neće nastavljati školovanje nakon srednje škole, dok će oni, koji studiranje ne zaslužuju svojim školskim uspesima, već studiraju jer im roditelji „imaju da plate”, zauzimati mesta osobama koje su ceo svoj osnovni i srednjoškolski život posvetile knjizi. Kada bismo potražili primere ove opasnosti koja, ponavljam, i dalje samo preti da se ustali, mogli bismo da navedemo razne srpske ministre, gradonačelnike, predsednike…
Da li student treba da bude onaj ko zna i želi da „ima”, ili onaj ko ne zna, a „ima”? Iskreno, ovo sve pomalo podseća na kapitalizam, kada je hijerarhijski, jedino društveno-slojno merilo bilo materijalno stanje, gde društvena pokretljivost nije ni postojala – onaj ko je rođen kao rob, živeće i umreće kao rob, bez prilike da na društvenoj lestvici napreduje svojim stečenim radom. Naravno, nije mi namera da obezvredim znanje koje se može dobiti i na privatnim fakultetima, ili one osobe koje žele da ga steknu na istim, jednostavno želim da ukažem na pesimističnu školsku budućnost u već nam, i ovako, pesimističnoj Srbiji.

Sredinom dvadesetog veka, studiranje je i dalje bilo besplatno. Socijaldemokratske i laburističke vlade u Evropi uspostavile su tzv. državu blagostanja. Između ostalog, država je svoj deci plaćala obrazovanje, i to sve do onog najvišeg, univerzitetskog. Smatralo se da je time svako dobio priliku da, bez obzira na slojno poreklo, može da napreduje u skladu sa nadarenošću i marljivošću. Dok su oni, kojima je knjige bilo dosta, tražili posao i uglavnom ga brzo pronalazili.

Svi smo svesni da je došlo takvo vreme da nam ni fakultetska diploma ne garantuje siguran, ili možda bolje konstatovati – bolji posao od srednjoškolaca, osnovaca, zabavištanaca… Ali hajde makar da težimo meritokratskom društvu, u kome slojni, kulturni i obrazovni položaj pojedinca zavisi isključivo od njegove sposobnosti i marljivosti, a ne „dubokog džepa”.

Ili ćemo naprosto biti konzervativni i plašljivi na promene, što znači da ćemo pustiti da vreme odredi naša dalja univerzitetska pravila. Bukvalno mi se horor scenario mota po glavi: ako roditelji nemaju da plate toliko skupe školarine, onda će oni koji bezuslovno žele da studiraju pribegavati najlakšim i najbržim načinima za sticanje većeg novca – devojke će diskretnom prostitucijom prodavati svoje telo za cenu jedne školske godine, a momci se baviti diskretnim dilovanjem droge za cenu studijskog programa…

Vidimo, nažalost, kakve sve potencijalne posledice može izazvati povećanje školarina. Juče su otišla dva Nikolića, a trebalo je samo jedan (predsednik Tomislav, i Marko, trener Fudbalskog kluba „Partizan”). Zajedničko ovim temama je, pogađate, novac. Marko bi ostao u „Partizanu”, gde je dokazao svoje trenersko znanje, da nije dobio bogatiju ponudu iz inostranstva. Stoga, nek nas ne čude onda ni odluke mladih ljudi da beže iz ove zemlje glavom bez obzira, tražeći bolje uslove ne samo za život, već i za studiranje.

Ostavi komentar

  • (not be published)