Šta je bilo potrebno za sreću, te 1984.

Dušan Genc
Objavljeno 11.09.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 6 mins

Bližilo se podne. Lenjo sam se vukao već posustao od prepodnevnog obilaska prodavnica auto-delova po pregrejanim solunskim ulicama. A baš je pržilo. Buka automobilskih motora se stapala sa žamorom prolaznika i uzvicima prodavaca u svojevrsnu huku koju proizvodi gužva u velikom gradu. I miris koji se širio, miris mešavine izduvnih gasova, pregrejanih guma automobila i bitumena iz žegom rasmekšalog asfalta. Sve to povećavalo je osećaj neprijatnosti i umora, pa sam jedva čekao da negde sednem i odmorim noge. Pogledao sam na sat. Poranio sam na mesto sastanka sa svojom životnom saputnicom, koja je gonjena neutoljivom glađu za bluzicama, suknjama, majicama i čime sve još ne bih mogao da vam kažem, neumorno zavirivala u izloge prodavnica i butika u ulici Tsimishi i Egnatia. Osvrnuo sam se levo-desno, nigde hlada, nigde klupe u blizini. Pedesetak metara dalje, ugledao sam zasvođen ulaz u jednu od solunskih pijaca. Bolje išta nego ništa, pomislio sam i minut kasnije našao sam se u senci svodova. Sa jedne strane buka i već opisani miris smoga gradske ulice, sa druge strane gungula i metež pijace i prepoznatljiv miris natrulog voća, ustajale vode i tekstila sa tezgi. Nije mi prijalo ni jedno ni drugo. Već sam mislio da krenem dalje, kad mi do nozdrva dopre omamljujući miris roštilja. Kao lovački ker počeh da njušim vazduh i prativši miris nađoh se pred kafanicom koja je bila nekako po strani, u mirnijem, manje bučnom delu pijace. Tri stola, kao neka vrsta bašte, stajala su ispred lokala. Odlučih se za mesto pored samog ulaza pod senkom tende, jer je neznano otkud malo pirkalo a fontanica pored, svojim žuborom povećavala utisak svežine. Drvena stolica sa naslonom, koja je dvadesetak godina trpela smenu raznih guzica, baš mi se učinila udobnom posle tolikog pešačenja. Naručio sam uzo i promeškoljio se ne obazirući se na škripu razglavljene stolice pod sobom. Rashlađeno piće izručio sam odjednom. Prijatnost poče da se širi kroz telo i osetih kako mi se mišići u umornim nogama opuštaju. Podigao sam praznu čašu dajući znak konobaru da donese još jednu. On se ljubazno nasmešio i klimnuo malo u stranu nakrenutom glavom. Na ne baš najboljem engleskom, rekoh mu da bih ga počastio pićem. Zahvalio se i sebi sipao takođe uzo lako se naklonivši. Dok sam po ugledu na konobara u rakiju sipao vodu a piće od toga poprimilo mlečno-belu boju, on na sto prekriven mušemom stavi tanjir sa dve sarmice od lišća vinove loze prelivene maslinovim uljem i mali čanak sa kiselim mlekom. Kuća časti, reče. Taj mali znak pažnje mi podiže raspoloženje i zaboravih i na umor i vrućinu. Sarmice pojedoh u dva zalogaja i naručih još dve rakije. Meni i ljubaznom domaćinu. Nazdravismo ja na srpskom, on na svom jeziku. I već sledećeg trenutka na skari zacvrčaše sardele šireći božanstven miris. Ribu zalismo recinom lagano presečenu sodom. Dobro raspoloženje poprimi oblik epidemije. Iz susednog lokala nam se pridružiše debeljuškasti komšija mesar i njegov pomoćnik. Sto je bio pretrpan tanjirima, čašama, a recina se nemilice pila. Onda kafedžija, moj novostečeni prijatelj ispod šanka dohvati buzuki i nasta grčko-srpsko veselje. Kafanica se začas napunila gostima, svi su pevali, podvriskivali i tapšali. Čak i piljari sa najbližih tezgi. U jednoj pauzi između pesama, podstaknut vinom i dobrim raspoloženjem skočih sa raširenim rukama i zapevah onako iz puna glasa, da pokažem kako se Lala iz Banata veseli, bećarac.

Juri pet’o kokošku po čičku,
juri pet’o kokošku po čičku
Stani koko da ti vidim oko…
i pomislih:

„Eh, kako je malo potrebno za sreću”. Nisam bećarac ni dovršio kako treba, a već mi se nametne nova misao:

„Ali sve što je lepo kratko traje”. I to je cela istina. Jer za nepun minut se uverih da sem što sam dobar poznavalac mudrih misli, ja sam i vidovit. Sreća je zaista kratko trajala.

„Čekam te već pola sata. Da nisam čula bećarac, čekala bi’ ko zna kol’ko”. I šta ću? Popijem još jednu recinu, oprostim se sa ljudima i uprtim kese sa suknjama, bluzama i majicama (a možda je bila i neka bunda) i krenem sa mojom Sosom.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)