Rođak

Nikola Petkov
Objavljeno 07.07.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 9 mins

Znao je nekoliko načina kako da bez dana radnog staža ostvari punu penziju sa svim benefitima, ali te veštine nije upotrebio. Pošteno je odradio svoje i otišao na zasluženi odmor. Stari, iskusni birokrata nije žurio. Shvatio je da se tako više isplati, a i šta bi radio kući? Ženu je smestio u solidnu firmu, tamo je… neka sekretarica. Čudo jedno kako se sa nezavršenom gimnazijom može napredovati u službi, malo se pogura, malo podmaže gde treba i to je to. On ima diplomu, ali je uvek govorio dato nije bitno. Ugled, čast, to je važno!

Mnogima je pomogao, najviše u vezi sa zaposlenjem. Državna firma, siguran posao, ne toliko velika ali redovna plata, govorio je. I svima je bilo dobro. Živelo se solidno. Stan, auto, kuća na selu, zemlja, putovanja, letovanja …

Otac je umro, nesreća! Ali u svakoj nesreći ima i mrvica sreće – umro je na vreme. Usledio je neprijatan imovinski spor sa sestrom oko nevelikog nasledstva. Sud je naložio podelu na jednake delove što je on smatrao porazom. Njegov stav je kasnije mnogo puta ponovio „da je sestra udajom i mirazom koji je otac dao u granicama svojih skromnih mogućnosti dobila dovoljno i da njemu kao muškom nasledniku pripada sve ostalo”. Kasnije se nagodio pa ipak dobio kuću u zamenu za onaj zaparloženi špic u „Pesku”, poslednja njiva u ataru. Sestra je njivu odmah prodala da bi dovršila davno započetu kuću i udomila nezaposlene sinove, a njemu je ostala briga o ostareloj i slabo pokretnoj majci.

Majka je tvrdoglavo odbijala smeštaj u domu. Onako teška i skoro nepokretna, sama i nije imala šanse da poživi. Nije previše pričao o tome. Želeo je da zaboravi neprijatnosti koje mu je priredila kada je posle par nedelja posetio i našao je na podu sobe kako leži u sopstvenim fekalijama, jer nije uspela da dopuzi do kupatila. Tako je i sahranio. Bez nepotrebnih komplikacija sa popovima. Čist komunalni posao.

Prodao je pola placa, srušio onu starudiju na preostalom delu i sagradio kućicu sa baštom okolo, kao što je video jednom u Srbiji.

Tu su se nekako i deca razbežala. Ženidbe, udaja, unuci… sve po redu. Vide se ponekad, pomogne im tu i tamo oko razvoda, posavetuje ih kao pravi roditelj.

Politikom se nikada nije bavio, ali je znao sve o našim bitkama, pobedama i izdajama. U kući je imao puno knjiga, enciklopedije uglavnom, istorijske studije, sve sami klasici i akademici. To mu je, kaže, pomoglo da shvati i uvek bude na pravoj strani.

Svaku svoju misao započinjao bi rečima: Ja, kao intelektualac… i time  u startu definisao nivo rasprave. Stavove je branio beskompromisno. Nije dopuštao polemiku niti razgovore o istorijskim porazima, jer ih nije priznavao. Tako je gradio svoj status nepokolebljivog borca za „stvar”. U njegovim stavovima nije se mogla osetiti  sumnja ili slabost.

Socrealizam, samoupravljanje, razne reforme, demokratske promene, sve je to preživeo, ali dalje se nije moglo. Došli su neki novi ljudi, promenile se okolnosti i on je u tom momentu procenio da je penzija isplativiji i manje komplikovan način da se izvuče iz svega.

U početku nije bilo tako loše. Imao je više slobodnog vremena da se bavi stvarima koje su ga odavno interesovale, a nije stizao ranije.

Kako je vreme prolazilo sve se teže borio sa rastućim troškovima i prohtevima dece i unuka, pa je počeo da brine. Penzija nedovoljna, a svi traže svoje. Mučio ga je i osećaj koji ranije nije uspevao da definiše, ali strah od siromaštva u ovom ludom vremenu kada malo ko uspeva da bezbrižno živi bez nekih finansijskih problema, nije mu davao mira. Bio je to osećaj da je prema njemu učinjena velika nepravda od strane porodice i da…

Tada je prelomio. Mora drugačije, rekao je sebi. Ovo vreme mu je davalo neku čudnu snagu. Osetio je da je došao trenutak da ispravi neke stare nepravde. Za pobedu nikad nije kasno, pa je u mislima počeo da sastavlja spisak svih koji su ga ikada na bilo koji način oštetili svojim delom ili samim postojanjem i rešio da se obračuna. Počeo je od imovine. Naučio je nekoliko pravničkih „caka”, našao podobnog advokata i krenuo redom: sestre, braća, tetke, stričevi… Velika familija, mnogo brakova, nekretnine, nasledstva, svi se ženili i udavali po nekoliko puta, ne previše dece… I tako, parnice se ređaju jedna za drugom, a novostečene veštine su se pokazale kao dobitna kombinacija u ovom teškom i mutnom vremenu. Bio je sve bolji u advokatsko-sudskim operacijama. „Nužni deo” po „nužni deo”, imao je sve više.  Nije više smeo sebi da dozvoli slabost kao sa sestrom. Sada bi to bilo drugačije. Pa i za onu kuća u Trogiru, da je tada znao ovo što sada zna, dao bi onaj Hrvat još toliko.

Držao se starih pravila: upornost, advokat sličnog karaktera, eventualno poznanstvo sa sudijom i najvažnije „ne gubiti nipošto, jer tako se gubi i obraz”.

Iza svakog dobijenog spora nicao je novi grob, ali… takav je život, a mora se dalje. Svaka sentimentalnost bila bi slabost.

Sa novim poslovnim uspesima, prijatelji su ga napuštali. Izbegavali su ga do te mere da su čak i u direktnim susretima na ulici okretali glavu i prelazili na drugu stranu. Tumačio je to zavišću i često ponavljao ženi kako se ovde uspeh ne prašta, a i „što bi se i družio sa nekim ko ga tako omalovažava, šta to njemu treba i slične fraze”. Žena ga je sa naporom pratila. Teška bolest koju on, od silnih poslovnih obaveza nije primećivao, učinila je svaku komunikaciju veoma napornom.

Voleo je da ustane rano, popije sa ženom kafu i rakijicu i krene u šetnju.

Uobičajena jutarnja gužva u glavnoj ulici. Zastao bi kod trafike, izvadio novčanik da plati svoje omiljene novine. Kad je podigao glavu, osetio je oštar bol u potiljku. Poslednja slika koju je ugledao istopila se u snažnom bljesku, a onda je sve prekrio mrak.

Odrpani klinac koji je na dva koraka od kioska prosio, hitro skoči, dograbi novčanik pun para i izgubi se u gomili prolaznika. Preko izgužvanih novina u lokvi krvi i urina, ležalo je beživotno telo iz koga se širio nesnosan smrad.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)