Zov

Dušan Genc
Objavljeno 12.03.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 5 mins

Nemir koji je osetio jutros čim se probudio, nagnao ga je da iskorači iz svakodnevne rutine. Iskrao se trudeći se da njegov odlazak ostane neprimećen. Hodao je oprezno, polako, a kad se uverio da se dovoljno udaljio, potrčao je. Taj čudni zov kojem nije mogao da se odupre, pomutio mu je um, terao ga je sve dalje, a on se povinovao ne trudeći se da shvati sopstveno ponašanje. Kretao se kao u bunilu, a onda, odjednom, zastade pitajući se. „Otkud ja ovde? Šta tražim?” Neodlučan, stajao je na raskrsnici u obliku krsta ne znajući kojim putem da nastavi. U daljini, kud god bi pogledao, ništa nije moglo da mu pomogne ne bi li shvatio otkud ovde i šta treba da čini dalje. Svuda jednolična ravnica, u kojoj su se dve boje smenjivale. Zelena boja mladog žita i crna, vlažnih još nezasejanih oranica. Poneko usamljeno drvo još neolistalih grana, pružalo je golu krošnju ka svetloplavom nebu žudeći za škrtim zracima sunca. Jato vrana letelo je uz graktanje lagano se pomerajući kao da nikad neće da dosegne svoj cilj. Sve je mirisalo na rano proleće. Omirisao je i duboko udahnuo vlažan vazduh koji je u prirodi nagoveštavao nastanak novog životnog ciklusa i to u njemu ponovo probudi jutrošnju uzdrhtalost, sad već definisanu nekakvom neodređenom radošću, osećajem da hrli nekoj prijatnosti, ali taj osećaj nikako mu nije pomogao da odluči koji put da izabere. Doduše, bio je siguran osvrnuvši se i osmotrivši tragove koje je za sobom ostavio da se istim putem neće vraćati, ali preostale su tri mogućnosti koje nisu donosile rešenje nedoumice, već su uvećavale njegovu neodlučnost. Pogledao je levo-desno, podigao pogled prema suncu. Da li je bolje da izabere put sunca? Da li će sledeći sunce stići do tajanstvenog cilja? Iz iskustva je znao da kolikogod se trudio, nikad nije uspeo da sunce stalno bude iznad njega. Ono mu uvek umakne ostavljajući ga da sa razočaranjem gleda nedostižnu, jarko-crvenu loptu zalaska, a onda iscrpljen sačeka neizbežni mrak… Još uvek je stajao. Pirnu lahor. Voda u barici na putu se namreška. Da li da izabere put vetra? Ne, ni to ne. Koliko je već puta trčeći za nepuzdanim vetrom, sledeći njegova iznenadna i neobjašnjiva skretanja stigao na mesto sa kog je pošao. Izgleda da će ga ovog puta izneveriti i njegovi instikti u koje se uzdao i na kojima su mu mnogi zavideli. Iz razmišljanja ga prenu škripa kola i kloparanje točkova koji su se okovani gvozdenim šinama usecali u meku površinu poljskog puta. Razbarušeni i razdrljeni Ciganin, puckao je bičem iznad leđa dorata, dok su ispod izbledele cerade virili musavi Cigančići. Neobična družina je lagano promicala pored njega i on žmirkajući iskrivi glavu posmatrajući je. Na zadnjem kraju kola sedela je žena ćutke gledajući u tragove točkova. Niko nije obraćao pažnju na njega. A onda je ugledao nju, gordu i lepu. Trčkala je za kolima, zastala za trenutak, onjušili su se i znao je da je pronašao ono za čim je tragao. Zov je dobio odgovor. Slediće je gde god da se uputi. Zaboravio je na pašnjake, zaboravio na stada, zaboravio na zvižduke čobana. Pridružio joj se kaskajući. Bili su lep par. Crni kudravi pas sa repom nalik škorpijinom, ponosni pulin i vižljasta kuja. Osetio je sreću. A dokle će sreća da traje?… Zar je važno?

Crepaja, 3. mart 2018. g.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)