Da li Deda Mraz postoji?

Dušan Genc
Objavljeno 25.12.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 17 mins

„Mama će da mi rodi brata”, u poverenju mi došapne moj drugar iz parkića, značajno me pogledavši. Zajedno smo provodili svaki trenutak kad je bilo sunca. On jurcajući za loptom, a ja sunčajući stare kosti.

Moramo pažljivo da gledamo krov tvoje zgrade da nam ne promakne trenutak kad sleti roda”, odgovorih mu ja.

„Eh, što si naivan, bebe ne donose rode, rekao sam ti da će mama da mi rodi brata”, klimajući glavom ne bi li potvrdio svoje reči, nastavi Strahinja, ali ja sam ga zvao Petko, jer je bio petak kad smo se upoznali.

„Ma nemaš ti pojma”, uporan sam ja, „a otkad to rode ne donose bebe, evo ja sam juče jednu video kako leti sa zavežljajem u kljunu.”

„Ti nemaš pojma!”, uzvikne Petko-Strahinja, a onda mi se primakne i gledajući me pravo u oči upita: „A stvarno si je video? Zakuni se.”

„Časna Robinzonova reč”, odgovorih sa rukom na prsima. Od kad ga zovem Petko, on mene zove Robinzon.

„Pa što me lažu tata i mama”, pomalo besno će Petko, „kažu mi da ni Deda Mraz ne postoji. A ja bih voleo da postoji. Smislio sam da mi donese sanke za Novu godinu, da se brat i ja, kad se rodi, sankamo.”

„Postoji, naravno da postoji. Znaš, ne lažu te tata i mama, oni samo svet gledaju drugim očima. I lepu si želju zamislio… Evo kako će tata i mama da se uvere da Deda Mraz postoji”, značajno ću ja, „nemoj ništa da im govoriš za sanke, pa kad ih Deda Mraz donese, ti im onda kaži: Eto vam, vidite da postoji, baš sam sanke poželeo.”

Sutradan Strahinja dođe do klupe na kojoj sam sedeo sa grupom drugova.

„Kaži im. Meni ne veruju ni za Deda Mraza, ni za rodu.”

„Slušajte me dobro”, rekoh im kad su se okupili oko mene. „Deda Mraz postoji i bebe donose rode. I bajke su istinite. Ko hoće da se uveri, neka dođe ovde sutra u devet. Predstoji nam važan zadatak. Treba da pronađemo rodu i predamo joj Strahinjinu tačnu adresu da ne bi pogrešila pri isporuci. Čeka nas dugačak put, preko devet gora i devet mora…”

„Sedam”, upade mi u reč jedan od dečaka.

„Šta sedam?”, upitah ja.

„Pa, u svim bajkama se prelazi sedam gora i sedam mora…”

„Hmm, u pravu si, ali u ovoj bajci čarobna brojka je devet. Devet gora, devet mora, devet meseci… dakle, čeka nas dugačak put i mnoge opasnosti”, nastavih. „Treba dobro da se pripremimo. Da bismo se zaštitili od zlih sila, veštica, aždaja i ostalih čudovišta, nećemo koristiti naša imena. Strahinju ćemo zvati Petko, tebe”, obratih se najkrupnijem dečaku, „Guliver, ti ćeš biti Biberče”, pomilovah po glavi najmanjeg, „a ti, gle kako dobre čizme imaš, tebe ćemo zvati Mačak…”

„Hoću i ja da se igram s vama”, prekide me naša komšinica iz zgrade Zorika, koja je upravo stigla sanjivo trljajući oči.

„Jel je primamo?”, upitah.

„Primamo”, odgovoriše u glas.

„Ti ćeš po novim pravilima od sad da se zoveš ne Zorika, već, pošto si tek ustala, Uspavana lepotica, ili skraćeno: Lepotica.”

„Robinzone, Robinzone!”, povika jedan od onih koji još nisu dobili ime, „a jel mogu ja da budem Pinokio?”

„Što Pinokio? Pa nemaš veliki nos”, dobaci Guliver.

„Pa znate, moj tata je vajar, pravi skulpture od drveta, pa možda… možda je i mene napravio od drveta”, zamišljeno će budući Pinokio.

„Prihvata se. Ti si znači Pinokio, a ti, namršteni”, obratih se poslednjem dečaku, „tebe bismo mogli da zovemo Ljutko.”

„Neću da budem Ljutko, hoću da budem Princ i da se oženim sa Zorikom, ona je moja simpatija.”

„Imam ja svog princa”, odgovori Lepotica, „ne trebaš mi ti. Moja simpatija je Petar.”

„Ali on nije ovde, ne igra se s nama”, uporan je Princ-Ljutko i naduri se.

„Pa šta ako nije tu, dovešću ga sutra”, sad se Zorika malo naljuti. „Njega možemo da zovemo Detlić. Kao Pera Detlić.”

„E ne može, to nije lik iz bajke, crtani se ne računaju”, trijumfalno će Ljutko, ali sad sa pobedničkim osmehom.

„Da ga ipak primimo? I likovi iz crtaća su plod nečije mašte”, umešam se ja sa namerom da predupredim moguću svađu, „ali pod uslovom da na putovanju nema ljubakanja sa Petrom”, okrenuh se Zoriki, „na kraju bajke odluči s kim ćeš srećno da živiš do kraja života sa Ljutkom ili Detlićem.” Tako rešismo i ovaj mali problem.

Ujutro u 9 svi su bili na okupu. Čak je i naša Lepotica stigla ispavana i raspoložena u društvu sa Petrom. Princ Ljutko je sa interesovanjem osmotrio suparnika. Svako od nas je poneo čarobni predmet ili se naoružao nekakvom moći. Izašli smo iz grada krenuli asfaltnim putem kroz njive i livade. Hodali smo i hodali i već smo se prilično umorili kad smo stigli do granice carstva Nepreglediš. Pred nama se u nedogled pružala ravnica.

„Kud ste krenuli?”, upita nas devojčica koja je stajala pred kolibom na ivici Nepreglediša.

„Nosimo tačnu adresu rodi”, uglas odgovorismo.

„Na dobrom ste putu, ali Nepreglediš nikada pešice nećete preći. Nego idite za suncem sve do večeri i naići ćete na kočiju bez konja. Tamo će vas sačekati baba i ponudiće vam kobilu koja će da vas u kočiji preveze na drugi kraj Nepreglediša, ali za uzvrat će tražiti da ostane onaj ko mlad i snažan. Izabraće tebe”, reče devojčica i pokaže na Gulivera, koji je u odnosu na nas bio velik kao soliter spram prizemljuše. „Kad stignete na drugu stranu Nepreglediša, pred vama će se isprečiti zid. Ako hoćete da zid nestane i da Gulivera spasete ropstva, evo vam ovaj ular i ularom iz sve snage udarite u zemlju i viknite: Dura, babina kobila. Ako udarite toliko jako da se prašina digne do neba, kobila će da nestane, a na tom mestu će da se pojavi Guliver.”

Tako i uradismo. Baba nas je pažljivo osmotrila a mene na početku preskočila rečima: Ti si mator, koji ćeš mi, za Biberčeta je rekla: Ti si sitan, ne trebaš mi… i tako svakom je našla manu, dok nije odabrala Gulivera.

Kasala je kobila čitav mesec dana dok nas nije prevezla preko Nepreglediša. U nedogled se pružao visok zid. Ne možeš ga preskočiti, ne možeš ga zaobići. Uzeh ular i svom snagom udarih o zemlju uz uzvik: Dura, babina kobila. Zemlja je bila tvrda i suva i ne podiže se ni zrnce prašine. Probali smo svi redom i ništa. Zid je i dalje stajao. Očajni posedasmo na zemlju i tada na zidu ugledasmo otvor kroz koji je jedva glava mogla da prođe. Sa druge strane zida videla se pustinja sva od peska stenja i sitne kao puder prašine.

„Jes”, uzvikne Biberče, zgrabi ular i kao vidra se provuče kroz uzani otvor. Sledećeg trenutka začusmo: Dura, babina kobila i zida nestade. Pred nama je sa smeškom stajao Guliver.

Prvu prepreku smo savladali. Prešavši pustinju, naiđosmo na drugu. Most prako reke koji je čuvao električni zmaj. Munjom je pred našim očima spržio psa koji je pokušao da pređe kameni most. Most da pređemo ne možemo od aždaje, a da preplivamo reku nema šanse. Svi smo neplivači.

„Ovo je zadatak za mene”, poskoči Pinokio i za čas mašući rukama kao veslima preveze svoje drveno telo preko reke. Oprezno se prišunja utikaču i iskopča dugačak kabl koji je neman napajao strujom. Zmaj se istog trenutka skljoka na zemlju iskrivljenog vrata i samo su sitne varnice koje su još uvek iskakale iz nozdrva podsećale na strahovitu moć čudovišta.

Prolazili smo kroz različite predele raspitujući se za put. Svi su nam pokazivali u istom pravcu, ali su sa sumnjom vrteli glavom. Teško ćete uspeti, govorili su. Treba da pređete močvaru punu zmija i krokodila široku sedam milja, a čamac je na drugoj strani. Treba da prođete kroz začaranu šumu, punu fantomskih zveri i zombija, a ogromnu kornjaču koja može da vas prenese i zaštiti svojim oklopom možete dozvati samo šumskim telegrafom. Do pustog ostrva usred jezera lako ćete da stignete, ali treba da zasejete pšenicu i tek ako ona nikne dobićete ključ od kapije zamka. Stići ćete pred vrata tvrđave, ali džabe vam ključ kad stražari crnci neće da vas puste jer niko ne zna njihov jezik. A da ne pričamo o devet vitezova koji nikog ne puštaju kroz hodnik do rodine kule.

I bi sve kao što su nam govorili. No za svaku prepreku našli smo rešenje. Močvaru od sedam milja u jednom koraku pređe usvojim čarobnim čizmama Mačak i doveze nam čamac, Pera Detlić kljunom na šupljem stablu otkuca poruku i šumski telegraf dostavi koverat sa telegramom kornjači koja nas preveze kroz začaranu šumu. Za pusta ostrva ja sam ekspert. Kao Robinzon imam iskustva sa setvom pšenice i dobismo ključ od kapije grada. Sa stražarima, crncima smo zaista imali problema, ali se Petko svojim narečjem ipak sporazume sa njima i dozvoliše nam da otključamo kapiju grada. Dođosmo do dugačkog hodnika koji su čuvali vitezovi. Devet oklopa se zveketom oglasiše. Pustiše devet devetoglavih ljutih pasa na nas, ali pred njih iskoči hrabri princ Ljutko koji devet puta zamahnu mačem i osamdeset jedna pseća glava se zakotrlja pred našim nogama. Ljutko značajno pogleda Zoriku. Ali pred devet isukanih mačeva i hrabri princ Ljutko ustuknu. Zar ćemo sad odustati? Na domak cilja. Ni u jednoj bajci to ne može da se desi. I tada, pred devet vitezova istupi Zorika i zaseni ih svojom lepotom. Zakloniše oči, okrenuše glave, ispustiše devet mačeva na kameni pod. Razdragani prođosmo. I poslednja prepreka je savladana. Ali život ne bi bio interesantan da ne priređuje neočekivana iznenađenja. Od nekud sa tavanice sa treskom pade teška gvozdena rešetka i prepreči nam put, a iza nje se sa škripom zalupiše okovana drvena vrata. Zagledasmo jedno drugog sa očajanjem. Jedno lice je jedino bilo ozareno. Pera Detlić se maši za nedra i izvadi požuteli pergament.

„Hokus, pokus, preparandus”, gromkim glasom pročita sa svitka Pera. Ne desi se ništa.

„Abrakadabra” začuje se još jače i gvozdena rešetka se pretvori u prah, ali vrata su i dalje stajala zatvorena.

„Sezame, otvori se” izgovori poslednju čarobnu rečenicu Petar i teška vrata polako počeše da se otvaraju. Skakli smo od sreće. Grlili se, klicali. Kad se malo primirismo, uradismo ono zbog čega smo došli. Ubacismo naše pismo u poštansko sanduče kod vrata. Pogledasmo ka vrhu kule. Roda je klimala glavom i glasno klepetala kljunom…

Povratak je bio mnogo brži i lakši. Za čas se nađosmo u našem parkiću.

„Koga si izabrala, Princa Ljutka ili Peru Detlića?”, upitah Zoriku, „da i to završimo.” Stajala je u nedoumici gledajući jednog pa drugog. Onda joj Petar nešto šapnu, verovatno opet neke čarobne reči i ona se okrenu Princu Ljutku i slegne ramenima, baci se u zagrljaj Petru i živeli su srećni do kraja života. Da, ovako se završavaju bajke, ali ovde priči nije kraj. Ostadoh dužan da Strahinjinim roditeljima dokažem da Deda Mraz ipak postoji. Svratih u najbližu prodavnicu sportske opreme i odreših kesu, tako se kaže. I kupih sanke jer približava se Nova godina. A roda će kad dođe vreme da uradi ono što je potrebno. Sigurno neće da pogreši, dobila je adresu.

U Crepaji, 24. decembra 2020. g.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)