Neka kaže ko šta oće, al za mene je teča važan kolko i teteka. To se pokazalo najviše u vreme kad sam počo da se momčim. Jeste da je tetka od iste krvi i mesa i uvek mi je krišom gurala novce kad krenem na plac, nek ti se nađe, govorila je, ali teča mi je priskak’o u pomoć za mlogo važnije stvari nego što su dve-tri banke. A imo sam četr teče, ovi što su od rođeni tetaka, a oni malo daljni, ni sam ne znam kolko. Sedimo tako u kafanu moje društvo, nas pet-šes, tek obrkatili, prebrojavamo novce, kad stiže tura pića, kaže čika Dobra kafedžija, časti teča. Koji teča pitamo se mi, al ni nam ni važno, važno da se pije. Dal je bio neki moj teča ili teča od moji pajtaša, bokćega znati. Tako da može slobodno da se kaže da teča ima više nego drugi rodova. Evo sa ću da vam potvrdim. Jedan dan sam sukobio u dućan čika Vasu šustera iz zelenog sokaka. Bijo je malo đornut, vido sam odma, jer je namigivo na tetka Maru trgovkinju dok ga služila i kaže mi on: Da pozdraviš oca i mater i dejku, baba je već bila umrla, i udari me po ramenu, da mi odvali rame. Kad sam došo kući, ja kažem Zlati, tako sam zvao oca iako mu sime Stojan, da ga pozdravio čika Vasa šuster, kad se on izbeči na mene: „Kaki čika Vasa… pa on ti dođe teča, bokteubijo, dete! Pa njegova Gina je sestra od ujca tvojoj materi, četrvto koleno.”
Da vam ne bi pričo za svakog teču pojedinačno, ja ću sve te lepe stvari, jer ružni nije ni bilo, da strpam u jednog teču.
Sve TEČINE zasluge. Teča mi je pokazo kako se zavijadu cigare kad sam počo da pušim… Ni me izdo kod matere kad sam ito sapun s tavana kroz badžu. Ja itam, a Slava, moj drugar dole čeka. Dogovorili smo se da mi Slava vikne: dosta! kad napuni torbu sa sapunom, onu kožnju što sam u nju nosio knjige kad sam išo u školu. E, a šta se desilo. Naišo teča dok sam baco sapun i Slava uvatio zort pa pobego. I ja itam, i itam i sve vičem, al šapatom, „Jel dosta?” A teča će od dole isto šapatom: „Još, još”… nisam mu pozno glas. Posle sam moro sav sapun da vratim gore… al ni me izdo ni kod Zlate ni kod matere. To smo mi krali od kuće šta god bi nam palo na pamet, jaja, kokoške, pole slanine, džak žita il kukuruza… i prodavali u selo, bilo ti poverljivi ljudi što su kupovali take stvari od bećara, a posle bi mi te novce popili il prolumpovali u kafanu… Pusta malados.
Jedared smo za opkladu pili špricere na metar. Ko može više. Podelili se u dve grupe. Kad stignu špriceri, mi poređamo čaše jednu do druge od kraja do kraja astala i tako isto s druge strane. To se zvalo na metar. Mogo si i sam da piješ na metar, nije moralo za opkladu. To je bilo da bi se posle prepovedalo. Kav neki vic. Taj i taj pijo je špricere na metar… Popili mi dosta špricera, već nas uvatilo i u glavu i proradio onaj takmičarski duh, ne manjivamo se, naručivamo turu za turom. Došo čika Dobra gazda kafane i pita nas: „Momci, popili ste dosta, jel bi mogli da prekinete?”
„Di da prekinemo, ovo je opklada”, u glas ćemo mi.
„Dobro, a jel ćete da imate dosta novaca da platite ceh?”, nastavi čika Dobra.
„Ne brini ništa, samo toči”, najglasniji sam bio ja.
I kad se takmičenje završilo, mi se prebrojali, nemamo dosta novaca. Nakariko nam čika Dobra triput veći ceh. Nije on teo da iskoristi što smo bili pijani pa da nam uzme novce, to sam kroz vreme svatijo, već je teo da nas nauči pameti. Da se ne razbacivamo s novcima i da brojimo ture.
„Jesam vas lepo pito za novce?”, kaže čika Dobra „sad, il se snađite za novce il ću da zovem džandare.” Mi se sledili. S džandarima nije bilo šale. Nisu pitali ni čiji si ni šta si. Tukli su samo je zvonilo. I bruka. Ne bi smeo Zlati na oči da iziđem kad bi se po selu pročulo da sam imo posla s džandarima. I u tri sata zajtra, kucam ja na prozor kod teče. Znao sam da je prodo tele pre dva dana. Pomagaj tečo, ako boga zanaš. I on onako u gaće izbroji novce. Vratili smo mu posle do dinara, a da niko od naši nije sazno. Zapretio je tetki da ćuti i morala je da ćuti.
Ovo mi je malo sramota da pričam, ali sve je to život.
Bila u selo neka Dara raspušćenica. Muž joj se propijo, više ga bilo u kafanu neg kući i nakraj je mano. Otišo s nekom pevaljkom. Ona ostala sama s decama, dala to malo zemlje što je imala u arendu, sastavljala kraj s krajom. I tako počela da prima muške. Mlađariju, da i nauči, a oženjene da zadovolji. Donosili joj, ko ranu, ko novce i ona tako ranila decu. Poso se razradio. Kad je došlo vreme, ajd i ja da probam te stvari. Otignem jednu noć. Bilo me malo sramota taj prvi put, prođe neko vreme, ja otignem ponovo, osladilo mi se. Nisam jedini mislim se, šta ima da me bude sramota. Išo sam povremeno, a neked i češće. I da skartim, uvalim se ja u grdnu nepriliku. Dobijem triper. Kome da se poverim? Od koga da tražim pomoć? Jedino od teče.
„Jel kaplje, jel suvi?”, pita me me teča kad je saslušo priču. Ja sago glavu i pocrvenijo.
„Kaplje”, kažem.
„Uf, uf…”, vrti teča glavom, malo se kav zamisli, a onda će: „Će da sredimo.”
Odvede mene teča u varoš, opet da niko ne zna, kod doktora. Majstorović se prezivo. Znali su se, bili su u vojsku zajedno. Udari mi doktor jednu nekciju i da mi neke praškove da pijem, ukratko izleči me. Posle sam čuo da nisam bijo jedini što je nadrljo. A kad se pročulo niko više nije smeo da ide kod Dare. Al ima jedna nova, samo se ne zove Dara.
Ja sam sve moje teče zdravo volo. U svatove kod Jankulovi sam razbio nos ramunikašu. Zaboravio sam kako se zvao. Svirac ko svirac. Počo bećarac, pa spevava, te kuma, te starojka, te svekra, pa ondak one brezobrazne za uju i strica pa na red dođe i teča. Đavo ga tera.
„Svako svoga neka jebe teču, ni ja svome oprostiti neću…”
A ja šaku pa fis po njokalici.
„Nemoj teču da mi diraš…”, viknuh. Bio sam prilično gasiran, najedio sam se, suze su mi pošle naoči. Da me nisu zustavili pokrjo bi mu ramuniku.
I ko što sam reko na početku, nekad ti teča veći rod od tetke. Da sam neka vlast podigo bi spomenik teči.
Crepaja, 25. mart 2021. g.
