Pobeda

Dušan Genc
Objavljeno 02.04.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 3 mins

Prazne glave je sedeo na klupi. Jednom rukom je čvrsto držao kaiševe teško natovarenog ranca i piljio u maticu reke. Razmaknuvši se nakratko, oblaci su omogućili kosim sunčevim zracima kasnog popodneva da škrto ogreju kej oivičen žalosnim vrbama. Ne primećujući retke šetače, izvadio je zadnju cigaretu, bacio zgužvanu praznu kutiju i otpratio je pogledom dok se, pomešana sitnim grančicama i žuto-mrkim lišćem, vrtela u jednom od mnogobrojnih malih virova i polako udaljavala nošena rečnom strujom. Zapalio je cigaretu, pogledao upaljač, poklon od nje, dvaput ga kratko bacio u vis i dočekavši ga u šaci, čvrsto stisnuo, a onda, posle trenutka razmišljanja spustio u džep. Povukao je poslednji dim, uprtio ranac, osvrnuo se prema gradu i pogledao u vodu ispred sebe lako se stresavši. Počeo je da ustaje sa klupe, spreman da učini taj poslednji korak, kad ga u pola pokreta prekinu zvonki glas:

„Hvataj!”, viknu mu devojčica koja kao da se niodkud stvorila, i on jedva, više refleksnim pokretom nego hotimice, uhvati jabuku koju mu je dobacila.

Devojčica je potrčala dalje, smejući se glasno njegovoj nespretnosti, a onda već desetak koraka udaljena, dobaci:

„Slobodno jedi, oprana je.”

Nešto se tog trenutka desilo. Nekakav bljesak obasjao je jarkim bojama zatamnjene slike u njegovom umu. Mračne misli se rasplinuše. Pogledao je crvenu jabuku koja je, posuta sitnim kapima, blistala u njegovoj ruci i zagrizao je. Dok je odmicao ruku od usta, jedna kap soka iz zagrižene jabuke kao usamljena suza kliznula mu je niz podlakticu i, kao da pokušava da pobegne od oštrih zuba u šumu ukovrdžanih malja i tamo se sakrije, ostavila sladak lepljivi trag. U nekoliko zamašnih zalogaja progutao je ostatak jabuke i ogrizak bacio preko ramena ne osvrćući se. Liznuo je trag na podlaktici, a nadlanicom u dva poteza obrisao usta. Odlučno je ustao sa klupe, nasmejao se jetkim bezglasnim osmehom i pljucnuo u mutnu vodu reke. Jednim pokretom je skinuo težak ranac natovaren kamenjem i bacio ga u vodu, a zatim je, vadeći oblutke veličine pesnice, brzo ispraznio džepove kišnog mantila. Okrenuo je leđa reci i laganim ali odlučnim korakom se uputio prema gradu. Onda je zastao i osvrnuo se. Pored klupe, na samoj obali gde je voda milovala peščani sprud, stajali su i, začuđeno, čak pomalo razočarano, gledali prema njemu knez Rjepnin i Virdžinija Vulf, a tamo desno stajala je nasmejana devojčica široko mu mahavši jednom rukom, dok je drugu podigla visoko i prstima obrazovala latinično slovo V.

Crepaja, 1. oktobar 2017. g.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)