Samo jedna faza kraja. Svi to vidimo i više ni glavu ne okrećemo. Svako bi imao šta da kaže, a svi ćute. Foliramo se kao da nas ništa ne zanima, kao da je sve normalno i u redu, a svi znamo da nije.
Zašto je to tako? Pa zato što to kod nas tako biva. Oni ne valjaju, a mi smo kao u redu. Oni kradu i lažu, a mi ne krademo i nikog ne lažemo, osim sebe, a to je kao u redu. Kao, sebe kad slažeš to nema posledica po okolinu, ali tim lažima menjamo sebe i to utiče na naše bližnje. U stvari, čeka se trenutak „kada ću i ja raditi kao onaj pa ću se obogatiti i uspeti u životu kao i on”.
Kada sam radio u firmi imali smo uzrečicu „Svakog dana kasnim, ali zato redovno izlazim ranije” i često bismo je primenjivali u praksi. Zar to nije bila krađa? Ukrali smo vreme! To radimo celog života jedni drugima. I to je jedan od tegova koji nas vuče ka dnu. Pa kad dođu izbori ili nešto slično, krademo po navici.
Samo, nije uvek merljivo sve što se krade. Nekad su to glasovi, nekad vreme, novac, krade se i istorija, nebo, voda, zemlja… sve se može ukrasti. Da bismo stigli do zamišljenog cilja gazimo preko tih laži i ukradenog svega i svačega, jer ne poštujemo pravila koja smo sami usvojili. Ili se pravimo kao da ih nema. Ignorisati pravila… i to je laž. I te fotelje za koje se otimaju su laž.
Kad imaš lažnu diplomu, izmišljeno radno mesti u političkom i ekonomskom sistemu koji postoji samo na papiru – sve je moguće. Učitelji novih veština kažu: Laži, a kad te uhvate laži još više… Nema druge nego da i oni počnu da lažu. Onda si na svome!!!
