Bogojavljanje

Dušan Genc
Objavljeno 16.04.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 5 mins

„Bog se javi!”, upućuju seljani pozdrav jedan drugom na ulici. „Vaistinu se javi!”, sledi odgovor.

Zimsko je vreme. Mraz je stegao prostranu ravnicu, drvo puca. Severac huji i jauče kroz zavejane sokake, kida plavičaste pramenove dima čim se pomole iz razjapljenih četvrtastih usta garavih odžaka i meša ih sa sitnim, igličastim pahuljama snega koje skida sa krovova. Narod pokulja kroz crkvene dveri i požuri kućama. Gologlavi muškarci su odmah na vratima natukli ovčije šubare do obrva, a žene debele vunene marame dlanovima navlače na obraze i čupave krajeve pritežu ispod brada. U rukama nose kantice sa osveštanom bogojavljenskom vodom i čim ih vetar dohvati prvo mu okrenu leđa, a onda čudno povijeni gornjim delom tela hodaju tako pogureni, praćeni sve sporijim zvucima posustalih zvona. Vetrom nanešen sneg zasipa tragove saonica na putu i po jutros očišćenoj putanji koja se sad jedva nazire, škripi pod nogama. Ljudi i žene se u grupicama raziđoše na sve strane i ulice začas poprimiše pređašnji izgled bele pustoši prepuštene ledenom zagrljaju vetra i mraza.

I ja sam jedan od tih koji žure iz crkve kući. U nozdrvama mi je još uvek miris tamjana, u ušima zvuk praporaca sa kadionice. Deset mi je godina. Hodam držeći dedu za ruku. Njegova želja je da postanem sveštenik. Maločas, u crkvi za pevnicom, slušam ga kako dostojanstveno, pogleda uperenog u debelu crkvenu knjigu izgovara reči Božije upućene nama. Pitam ga, ne prvi put, zašto nam u školi govore da Bog ne postoji.

„Ne znaju”, kratko mi odgovora. „Bog postoji, on je svuda oko nas, on je u nama. Ja verujem, pronašao sam ga u sebi i to mi je dovoljno. Ne trebaju mi nikakvi dokazi.”

* * *

Nisam postao sveštenik. Ne mogu da kažem ni da sam vernik. Poštujem tradiciju. U porodici, obeležavamo velike Hrišćanske praznike, Krsna slava nam je Sveti Jovan Krstitelj. Ponekad se pred spavanje prekrstim i izgovorim molitvu. Jednostavnu. Ne znam da li je po kanonima, mislim da nije ni važno. Sastavim tri prsta i ruka sama krene od čela, davno naučenim od dede, od predaka, pokretom; U ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha, Amin i izgovorim: „Bože, pomozi meni i mojim najbližima i oprosti nam grehe.” Još uvek tražim Boga u sebi u trenucima kad palim kandilo ili slavsku sveću, kad u crkvi za Svetog Jovana slušam reči liturgije. Ili kad u teškim trenucima u životu zatražim Božiju pomoć. Mislim da je sve to zajedno, traganje za Bogom. I tada se setim dede i obratim mu se jer znam da mi prašta i da me razume. Jer tragati za Bogom nije isto što i verovati, ali je namera dobra i svakog sledećeg dana postoji mogućnost da mi se Bog javi, da ga pronađem u sebi, da počnem iskreno da verujem. Dotle neka mi oproste i Bog i deda.

A planeta se i dalje okreće. Vetrovi i dalje zimi zavijaju i nose sneg po ulicama. Vernici, oni istinski, veruju, licemeri uveravaju i sebe i druge da su vernici, a oni neverujući osluškuju reč razuma i nauke. Život teče… Verujem da nisam jedini ko je u nedoumici, ko razmišlja na ovaj način. Neka mi ne zamere ni ljudi verujući ni oni koji smatraju da Boga nema. Jer svi smo mi samo ljudi.

U Crepaji, 14. aprila 2021. g.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)