Ima li to početak i kraj? Ima li neke pauze, da malo predahnemo, saberemo misli i vidimo gde smo i šta smo? Ili je to ona, van svih ljudskih i nebeskih normi, bezobrazna naredba raspamećenog generala koji je nekoliko godina po brdima oko Sarajeva komandovao: „Raspameti!” E, sada neko izgleda elitnoj medijskoj Srbadiji komanduje isto.
I puca se iz svih digitaizovanih i štampanih oruđa i oružja. Bombarduje se bez predaha lažnim vestima, površnim analizama i tendencioznim procenama, izmišljenim aferama i prikrivenim namerama. Iznos kolateralne štete već sada daleko nadmašuje projektovanu korist, a kampanji se ne vidi kraj.
Raspamećivali su generali taj grad četiri duge godine. Belosvetski pesnici su ubijali ulicu po ulicu recitujući svoju poeziju u šetnji kroz bosanski behar između dva rafala koje bi ispalili po redu za vodu ili hleb. Lete u nebo džamije i crkve, lete pijace. Leti pamet.
Kampanja traje. Ciklusi se ređaju jedan za drugim, investicioni, obrazovni, kulturni, od brige o deci i porodici sve do virtuelnoj nadgradnji nataliteta… sve je ciklično. U ciklusima se raspamećujemo.
Hajde sad jedna pauza. Tajm-aut, makar mali odmor. Da predahnemo i prebrojimo ta radna mesta i temeljno kamenje, kilometre i kvadrate, da podvučemo crtu. Pa da vidimo ko je mali a ko veliki i šta ćemo dalje i koliko će još da traje ova kampanja. Hoćemo li već jednom da osudimo one iz prethodne garniture? Hoćemo li već jednom da posečemo i povadimo te platane pa da, k’o ljudi zasadimo neku šljivu. Da prebrojimo već jednom te sekunde crnih, belih, crvenih i ružičastih reklama. Da čujemo šta će da kaže čika Duško Radović pa i Zoran Radmilović. Šta će da kaže naša mrtva pamet kad je mi ovako živi ne poštujemo.
Znamo šta bi rekli. Duško bi nešto mudrovao, a Zoran bi nas zajebav’o, šta drugo. Iako je znao da smo mi jedan mali, ali pametan, fini i pošten narod. Volimo da s vremena na vreme likvidiramo vođe i njihove žene, malo volimo i da krademo, a i kratak fitilj imamo. Ipak, poštujemo zakone, a i što ne bi kada se zakoni donose da bi nekom bučo od koristi, pa će valjda nekad i nama koristiti. Sirotinja smo, ali smo pametni, vredni i pošteni. To ceo svet zna. Imamo i lepe žene, dobru klopu, noćni život, lepu prirodu, čisti smo i uredni. Volimo da gledamo TV i da čitamo novine, volimo da se šalimo, a i malo lažemo. Šta fali. E… da, imamo i Noleta. Toliko o nama.
Sad o kampanji. Ne znamo tačno šta se tu dešava i dokle će da traje. Pa nama još ni ona kampanja iz 1945. nije gotova, a mi svakog dana započinjemo novu. Nismo još prebrojali ni onaj džak glasova što je 2012. pronađen pored kontejnera u Pančevu, a ko zna šta nas još čeka za brojanje. Treba prebrojati žive, ali i mrtve. I oni glasaju. Kao i oni kojima je mesto boravka negde daleko, a naši su. Samo, njih bolje da ne brojimo, to može da pokvari računicu. To je ta kolateralna šteta koja se ne može nadoknaditi. Osim ako ne mislimo da ovde sve promenimo i prilagodimo velikom svetu u kome su se ta deca sakrila. Kako koja deca? Pa ona što ih zovemo ružnim imenom – dijaspora, a oni imaju svoje ime i prezime i stanuju na biračkom spisku. Osim toga, imaju posao i dobijaju platu. Zato su i otišli tamo gde su otišli.
Lako je nama za njih, teško nam je zbog nas. Šta ćemo mi sa nama? Treba nam odmor, pauza. Zaustavite malo ovu kampanju. Ugasite taj veliki TV, spasite nas od nas. Gde se gasi ova farma, veliki brat, parovi, svingeri… štagod da je? Gde je taj prekidač koji će na Studio B vratiti Slobu Konjovića i spasiti nas od ove sintetičke muzike i sintetičkih vesti. Sintetičkih ljudi i žena, plastičnih sisa na štiklama, nabildovanih praznina u skupim odelima. Ne, stvarno, gde se gasi ovaj rijaliti? Kad završavate kampanju da glasamo pa da idemo kući da se odmorimo? Pošaljite milomire u penziju, prefarbajte lažne ružičaste i druge ubistveno nežne boje, neka dileri prekinu štrajk da se sveštenici vrate svom poslu da bi konačno mogli da plate porez domovini i nađite već jednom tog ubicu iz Borče.
A onda nam stvarno treba jedna pauza, 150-200 godina, da dođemo sebi, da nam deca odrastu, da popravimo ruševine od bombardovanja, da se vakcinišemo, pa da pogledamo u istorijski GPS i vidimo kuda ćemo ovako raspamećeni.
Možda i nije sve tako ozbiljno kao što izgleda. Ponekad sve deluje kao neki dobar vic, toliko je apsurdno. Skoro kao ono o zlatnoj ribici koju je ulovio narkoman. Kao što je red, zlatna ribica slobodu kupuje ostvarenjem tri želje. Pa narkoman pre nego što pusti zlatnu ribicu, prvo poželi da ova sve Ruse prebaci u Ameriku. Kad je ona taj čudan zahtev ispunila, narkoman poželi da sve Amerikance prebaci u Rusiju. Ribica i tu želju ispuni. Treća želja je bila da sve vrati kako je bilo. Ribica ga čudno pogleda i pita: „Dobro, šta ti to sad znači?” A narkoman kroz lebdeći osmeh uzvrati: „Pa eto, malo se zezamo!!!”
