Još malo o Banatu

Nikola Petkov
Objavljeno 15.09.2018.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 11 mins

Rad

U šarenom banatskom svemiru reč RAD je uvek imala posebno mesto. Rad, rad, rad… pa sve ostalo. Rad je nit koja sve povezuje i sve gradi. Rodiš se, radiš pa umreš. To je sve. Pa kad se živi, neko bi pitao? Živi se, pa to je život.

Čini se da bi ovakva definicija života mogla da važi za neko davno prošlo vreme, ali sam život demantuje takvu pomisao. Karakter rada se neznatno promenio, nema toliko fizičkog napora troši se manje kalorija, poslovi koji se obavljaju u velikoj meri su statični, ali ne manje naporni. Ne može se uporediti kopanje kukuruza motikom i savremena obrada mehanizacijom, ali svaka vrsta napora zahteva vreme, pažnju, troškove i ima svoje prednosti i mane. Kada su pre više od dva veka Banaćani presvukli militarsku uniformu, obuli opanke, naučili da seju njive i uzeli motiku u ruke, svoje zemaljske dane provode na plodnoj banatskoj njivi pod širokim ravničarskim nebom. Nije važno kako i sa kojim alatom, nekada je to bila motika, danas traktor. Nekada su njive bile pune ljudi, danas su skoro puste, ali i dalje rađaju. Dođe se traktorom sa odgovarajućom mašinom, uradi posao i ide se dalje. Nema potrebe za fizičkim radom pa zato ni ljudi nema u ataru. Štedi se vreme, treba za druge poslove. Privid ili…

Na šta se troši to vreme koje se uštedelo? Niko se u domaćinstvima na selu ne bavi zanatima koji zahtevaju strpljiv i dugotrajan rad i veštinu a i što bi kad sve može da se kupi kod Kineza. Bašte se sve manuje koriste za potrebe povrtarske proizvodnje koja traži fizički rad i vreme, a i to se može kupiti na pijaci pa i na ulici. Osim toga, ljudi se ne druže i ne posećuju, ne čitaju ni knjige. Ne idu ni u kafanu, a jedno veče pre više od dvadeset godina kada se mnogo više izlazilo i družilo u kafanu je ušla žena, prišla svom mužu i glasno mu rekla: „’Ajde Savo, nemoj da gubiš vreme sa ovim badavadžijama, idemo kući da pravimo decu”. I napraviše lepu decu, imaju i unuke. Ali i dece je sve manje što bi moglo da znači da ljudi svoje preostalo vreme ni na to ne troše. Ili mere kontracepcije deluju pogubno po natalitet. Kafane su poluprazne, sportski tereni takođe, bioskopi ne rade, itd. Pa gde su ti ljudi i šta rade kad ne rade?

Da li je moguće da se toliko vreme troši ispred TV-a i za kompjuterom? Moguće je. To bi trebalo istražiti ali šta onda sa tim? Kako popraviti stvari, kako ukinuti to što ih toliko mađija pred medijskom „Pandorinom kutijom”. Računica, možda pogrešna, ali je bar je pokušaj da se skrene pažnja na trošenje najvažnijeg resursa koji posedujemo – VREMENA: Dnevnik i politika – od pola do sat i po, serije – od jednog do tri sata, rijaliti („Farma”, „Zadruga”, štagod) od jednog do tri sata, jutarnji i popodnevni program – od jednog do tri sata, ko ima pakete sa nekoliko desetina kanala troši i više vremena na sport, reportaže, nacionalnu geografiju i ostalo. Ostaje još Internet i društvene mreže. Saberite sami. Pri tom, za obične ljude nikakva korist od toga. U proseku, dva do tri sata u nepovrat bačenog vremena. Šta je sve moglo da se uradi za to vreme?! Na primer, koliko je lepih ručkova moglo da se skuva, da deca jedu pravu hranu sa povrćem iz sopstvene bašte, a ne burek i pice iz kioska ili čips iz prodavnice. Pravo je čudo što su i ovoliko porasli i odrasli, a o njihovoj perspektivi, karakteru i naravi kao i interesovanjima biće reči u psihološkim i sociološkim studijama budućnosti.

Eto, zato nam se sela prazne, zato svi beže u gradove i u inostranstva. Beže u iluziju o boljem životu, u svet bez odgovornosti, bar tako oni priželjkuju. Živeće za nekoliko stotina nečega, jedva plaćati stan i troškove, knjige za decu, alimentaciju neće plaćati, a kuća na selu će propadati dok je ne prodaju nekome za male pare i time se oslobode brige. Nije ovo pravilo, ali je čest slučaj koji, na žalost preti da postane to pravilo. A gde je ono – rad, red i disciplina? Pa u Nemačkoj, kako gde? Moglo bi se reći da je u takvim društvima to pravilo uslov da bi se dobila bilo koja plata. Moraš da radiš, moraš da poštuješ pravila jer ona štite tebe, onog pored tebe i sistem koji je pravila uspostavio, i moraš da poštuješ red i zakon. Stariji će reći da je i kod nas bilo tako. Bilo je toga više svuda, a zašto više nije tako odgovor se delimično krije u prethodnom pasusu. Globalizacija, banalizacija globalizacije i globalizacija banalnosti, u prevodu: nije sve za svakoga ili po našem – nije žvaka za seljaka. Kad budali daš motiku, on će da radi i zaradi. Kad budali daš mobilni telefon i kompjuter on neće ništa da radi, jer će misliti da je jako pametan i da ne mora ništa da radi pa će i ono malo što ima zapustiti i upropastiti. To je ta „Pandorina kutija” modernog vremena.

Ima jedna priča o prošlim vremenima koju mi je ispričao stariji prijatelj koji je odavno u penziji, a radi se o istinitom događaju od pre 40 i više godina. Priču sam namerno prepisao u banatskom – crepajačkom narativu, jer je tako i ispričana. Tako je autentična, a i iz poštovanja prema glavnom junaku – dedi koji je znao šta je šta i gde je čemu mesto. Ko razume, shvatiće.

Kotarice, metle i sirkače

Doš’o je sav smrknut na taj njegov moped, seo i ćuti. Kelner odma’don’o kafu i rakiju, nije ni pito’. Tek kad je istres’o rakiju i srkn’o kafu, počne da priča.

– Al’me sad ovaj moj deda nasekir’o, al’šta ja znam, možda je i dobro kaz’o. Danas kad sam iš’o s posla letnjim putom, pa potrefim onu preku leniju i otidnem malko kod dede u Vinograde da mu se pofalim. Zateknem ga di plete kotarice. Naseko vrbova pruća onoliko, seo u ladovinu i lagano… red po red ređa. Zna to, radio odmalena. Prandeda ga naučio. A zna i da vezuje metle, one prave. Kaže da je pravio i one fine sirkače al’sad nema tog sirka kod nas, a nema ni alat. Ej, pa kad je opravi, sama čisti avliju.

Kažem ja njemu:

– Deda eto da ti se pofalim. Ja se zaposlijo, danas primijo prvu platu. Gle i moped mi dali. Kako di, pa tu preko, u Glogonj u zadrugu.

On ćuti, plete onu korpu i tek ponekad smandrlja ono njegovo otegnuto, „dobroooje, dobrooo je”. Pa kaže:

– Je l’, a šta si ti danas tamo opravijo?

– Pa deda znaš, ja sam agronom. Odv’o sam radenike nanjivu, uputijo i’ šta da rade, pa smo imali dogovor oko prehrane, pa šta sutra, ima tu sto problema.

– Dobro, dobro, znam. Al’šta si opravijo da možeš prstom da mi pokažeš evo to i to i to… Evo gledaj, ja sam odjutros okop’o ovi’pet vrsta vinograda, zalam’o sam lastarke na skoro celi vinograd, pa sam tamo ukraj oplevijo onaj lukac, skuv’o ručak za Lolu i za mene, Lola to je ona kerica tamo, pa sam ispl’o dve kotarice i evo sad treću. Ako me ne u’vati noć, možda ću i jedan ceger što sam obeć’o onoj našoj baba tetki. Eto, to sam te pit’o. A plata, pusti platu. To su samo novci, oni traju od petka do subote. A ova kotarica ima da nadživi i tebe i mene.

I dobro me pit’o, šta sam ja danas opravijo? Eto, popio sam svama kafu i rakiju. Ajd’zdravo!

I ode.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)