Moja mama je jedna od onih hrabrih, buntovnih duša koja je u poslednjih 30 godina uvek bila na „ispravnoj strani” istorije. U startu je razumela koliko je zlo bio Miloševićev režim, šetala je ’96., lupala u šerpe za vreme dnevnika TV Bastilje, zajedno smo gutali suzavac 5. oktobra. Nije se prodala ni nakon prevrata, frktala je na Koštuničinu „neobaveštenost” i sa prezirom gledala na Tadićevo predizborno maženje krava i ostale stoke. Dakle jedan od onih kritičkih umova koji misli da uvek može da bude bolje, što u Srbiji zapravo uopšte nije ekstremizam, već zdrav razum. Kada je SNS nakon par godina vladanja počeo da pokazuje svoje najružnije lice, osetio sam kod nje određenu dozu očaja jer joj se čini da nakon nekoliko DECENIJA borbe nismo odmakli ni pedalj u odnosu na devedesete. Za razliku od nje ja sam veliki optimista, jer mislim da se danas živi bolje nego pre 25 godina. Ono u čemu oboje možemo da se složimo je da bolje nije isto što i dobro. Tužna istina je da ona taj život u normalnoj zemlji neće doživeti, a kako stoje stvari, neće ni njeni sinovi.
Tamo gde ona vidi večito živo blato kod koga pomaže jedino emigracija, ja vidim egzotičan ekosistem koji polako evoluira, pa u tom pozitivnom svetlu posmatram i poslednje beogradske izbore. Šta nam je progres doneo na tim izborima i da li je 2018. ipak bolja od 1998? Za početak, pobedio je korumpirani, lažljivi populista koji je barem formalno na kursu evrointegracija, za razliku od korumpiranog, lažljivog populiste od pre 20 godina, koji se spremao da nas uvede u još jedan rat i to sa celim svetom. Partija koja je udarila temelj janičarskom sistemu koji nas trenutno devastira, SPS, nastavlja svoju silaznu putanju i deli je samo jedan odsto od pada ispod cenzusa. Stranka sabotera lustracije (DSS) je potonula u beznačajnost, kao i bivši predsednik Srbije, gorepomenuti heroj funkcionerske kampanje, zaslužan za istorijsko pomirenje i pranje SPS-ovskih biografija. Polureformisani DS im se pridružio na dnu, a kažnjena su i arogancija i nekolegijalnost DJB, kome ni izleti u populizam (besplatni udžbenici za sve i slične nerealne ideje) nisu pomogle da preskoče cenzus, čak ni u koaliciji sa… bolje da ne pominjemo sa kim.
Najutešniji je debakl stranačkih prvaka koji su se prodali Vučiću. Tako je Miloševićev buldog od čijeg se povratka iz Haga puno očekivalo, da ne kažem strahovalo, osvojio jedva dva odsto. Počistio ga je čovek koji mu je uništio stranku. Prepoznt je kao Vučićeva pudlica, pa mu nije pomogao ni standardni, nasilni repertoar vulgarnosti kojim je i u toku ove kampanje zagađivao medijski prostor. Na drugoj strani, Jovanović koji je nekada hrabro rušio sve tabue u srpskoj politici, ovojio je u svojoj izbornoj jedinici samo dva glasa, očigledno svoj i ženin (pod pretpostavkom da nije galasao za Vučića). Čeda ignoriše da se Koštunica penzionisao, da je Mladić odavno u Hagu, a Mali već nekoliko godina šeta Paradom ponosa. Ako misliš da je nakon toga sve u savršenom redu, onda si postao deo problema, a ne rešenja. Eto barem jedan problem koji se pokazao rešivim. Btw obratite pažnju na intervjue koji su Čeda i Tadić davali nakon izbora. Ni zrna samokritike i introspecije, puni arogancije drže se istog pogubnog kursa do potpunog kraja.
Čini se da đubrište propalih partija i promašenih političkih karijera nije naraslo isključivo zaslugom Vučićevog medijskog mraka i opsenarskih manipulacija, već i zato što čak ni naše biračko telo nije moguće beskonačno vući za nos. U prilog tome govori „uspeh” lista koje su ipak preskočile cenzus. Izbori su doneli i jedno vrlo prijatno iznenađenje, pokret Ne davimo Beograd. Progresivni i levo orijentisani građani dobili su novu tačku ujedinjenja. Pokret koji nije liderski ustrojen aktuelizovao je niz bitnih pitanja, od bespravno izgrađenih vikendica na obali Save, do spalionice u Vinči. A zadao je i domaći zadatak svim ostalim strankama po pitanju aktivizma.
Pa eto, dodelili smo još jedan set Darvinovih nagrada našim političarima, postavili još jedan set hohštaplera, diletanata i mutivoda korak bliže penziji, iskulirali niz somnabulnih deluzija i dobili novu generaciju mladih koji su spremni da sizifovski menjaju Srbiju na bolje. Ako poslednji izbori obiluju pozitivnim pomacima, zašto se onda osećamo toliko razočarano, isfrustrirano i loše? Zato što ne možemo da se pomirimo sa tim da smo deo jednog primitivnog plemena, unakaženog ekonomskim, kulturnim i moralnim posrnućem. Kao informisaniji, racionalniji i obrazovaniji deo društva imamo ideju da Đinđićevskim prečicama za kratko vreme nadoknadimo jaz između našeg Tamnog vilajeta i uređenih evropskih zemalja. Mislimo o sebi da smo jako pametni, ali očigledno ne dovoljno da ubedimo čak ni 50 odsto apstinenata da deset koraka napred, pa devet koraka nazad nije dobar tempo. Stoga smo osuđeni na pokaznu nastavu i prirodni tok stvari. Dug, meandrirajući, trom tok, kao Tamiš u letnjim mesecima. Međutim, ravničarska reka nikad neće biti isto što i Mrtvo more. Naše je samo da biramo hoćemo li se naoružati neograničenim strpljenjem ili ubuduće delati više, pametnije i iskrenije.
