Sviće… Počinje najveći praznik slobodarskog naroda. Dan je parlamentarnih izbora. Slava demokratije. Prilika da ljudi potvrde svoj prethodni izbor, ako su njime zadovoljni, odnosno odaberu nešto drugo, ako su se zbog prethodnog izbora pokajali. Do pre nekoliko dana, stranke su se svim silama trudile da svoj program predoče glasačkom telu, u skladu sa mogućnostima i pruženom šansom. Podrazumeva se da je „prethodni izbor” imao najviše prostora u medijima i sa najvećim žarom se trudio da svoje glasače ubedi da su dobro izabrali. „Ne menjajte stranku, u pravoj ste zemlji”. A onda je usledila izborna tišina, koja već dugo to uopšte nije.
Petlovi ne glasaju, ali su se prvi probudili. Zakukurikali su svečanije nego inače i prekinuli predugi san. Jedna po jedna glava otvara oči i podiže se sa manje ili više udobnog jastuka. Glasači trljaju teške kapke, kao da su uspavana lepotica kojoj je dosadilo da čeka prinčev poljubac i sama se probudila iz sna bez snova. Neki su zbunjeni, ali samo nakratko. Konačno savršeno znaju šta žele. Ustaju, umivaju se, neki peru zube, doručkuju oni koji imaju šta, oblače se i obuvaju u najlepše što imaju i izlaze iz svojih kuća, stanova, baraka, ako i to imaju. Osmesi im ozaruju lica dok u probuđenim očima sija odlučnost. Niko ne žuri, niko se ne gura, uredno staju u redove pred glasačkim mestima, sigurni jedni u druge. Iako niko ništa ne govori, znaju da su konačno složni, da su na zajedničkom zadatku.
Kada tokom noći koja sledi izborne komisije budu otvorile glasačke kutije i prebrojale glasove, neće se nimalo začuditi. Sa istim onim osmehom i sjajem u očima videće da su listići svi do jednog potpuno jednako popunjeni. Neće im pasti kamen sa srca, jer su već jutros znali da će tako biti.
Jutros su se probudili.
