Duga

Od prepodneva sam za volanom, što, računajući i nekoliko pauza, iznosi punih šest sati. Pogled mi je prikovan za sivu asfaltnu traku puta. Ne mogu mnogo da gledam slike sa strane, a bogami, kao na filmskom platnu, smenjivalo se mnogo toga. Od od krševitih klisura, blago ustalasanih brdovitih predela, do bogatih pejzaža vojvođanske ravnice. Muzika sa lokalnih radio stanica, lep sunčan dan i saznanje da ću najzad da rešim haos u kojem se već neko vreme nalazim, drže me u dobrom raspoloženju sve vreme putovanja. Bacam povremeno pogled na komandnu tablu. Kilometri se nižu jedan za drugim, kao što isprekidana linija promiče pod točkovima automobila. Sunce se iznenada pojavljuje pa nestaje iza vunastih kumulusa. Na horizontu, nagomilani oblaci obrazuju taman zid nagoveštavajući nevreme. Prve kapi kiše počele su da šaraju asfalt i dobuju po vetrobranskom staklu, a udaljene munje cepaju tamno nebo. Pauze između bleska munje u praska groma su sve kraće. Podigao sam staklo na vratima do sebe kad je počeo pljusak. Nebo se, činilo se, spojilo sa asfaltom. Mlazevi vode nošeni iznenadnim vetrom kao da su dolazili odasvud, a brisači su jedva uspevali da uklone toliku količinu kišnih kapi. Farovi automobila koji dolaze u susret, kao oči nekakvih podvodnih nemani, prosto su iskakali iz uskomešane vodene mase. Odjednom sve prestaje. Pljusak zamenjuje poneka krupna kap koja je uz mokar kolovoz jedini svedok minulog nevremena. Zaustavio sam auto na prvom odmorištu i izašao da protegnem utrnule udove. Udisao sam vlažan vazduh prepun ozona posmatrajući nebo. Sunce se prvo stidljivo promolilo iza iscepkanih oblaka, a onda je čitav predeo zablistao bisernim sjajem, a tamo u daljini, nasuprot suncu, pojavila se duga. Zadivljen osvrtao sam se upijajući očima predivan prizor. Ali, sunce ponovo zađe za oblak i magične slike nestade. Kratko je trajalo, pomislih, kao i naša ljubav. Sedoh u automobil i nastavih put ka rodnom gradu. Sutra potpisujem dokumente o sporazumnom razvodu braka.

U Crepaji, 8. marta 2018. g.