„Nemojte popu da dovodite, znate da sa popovima nikad nisam dobro sto’jo”, rekao je Mita i jetko se nasmejao. U sobi je bilo zagušljivo. Snajka pomeri firangu i otvori jedno krilo prozora.
„’Oćete vode?”, upitala ga je. Svež vazduh i malo više svetlosti ublaži utisak da je smrt već negde u nekom tamnom budžaku i samo čeka trenutak da zaskoči starca u krevetu.
„Može. Osušila su mi se usta. I namesti malo bolje jastuk”.
Tišina je potrajala.
„Neću popu, al’ dovedite mi Aleksu Burbuljovog, imam nešto da mu kažem”.
„Bože tata, pa on je pokojni već pedeset godina”, progovori Mitin sin, „Jel si zaboravio?”
„Ako sam zakoračio u grob, nisam izalapio. Znam dobro di je Aleksa. Znam da je već odavno u peti frtalj, al’ kol’ko znam njegov unuk se isto zove Aleksa, već petnajs godina. Pošljite našog Mitu za dete. Oni se družu, jel tako?”
„Pa da”, odgovori sin, „zaboravio sam da je i on kršteno Aleksa, svi ga zovu Aca”.
* * *
Dečak, a moglo bi se reći i mladić zakoračio je u sobu. Na licu, koje je videlo se bilo nevešto izbrijano, ogledala se zbunjenost.
„Dobar dan, deda Mito”.
„Dobar dan, sinovče. Sedi. Vidim poč’o si da se brijaš. Još malo pa možeš da se ženiš… Života, naspi momku jednu rakiju”, obrati se starac sinu, „I meni, al’ samo polak čašice”.
„Pa, ne bi’ ja deda Mito. Ne trošim”.
„’Ajde, ‘ajde, kav da nisi već prob’o? A ako nisi, vreme je. Vreme je da probaš život. I da ti kažem, pomalo. Nemoj da preterivaš. Moraš da imaš meru”.
Ćutali su. Mladić srknu rakiju. Gledao je u čašicu koju je vrteo u ruci.
„Iziđite svi. ‘Oću momku nešto da ispričam”, posle kraće pauze prozbori bolesnik.
Vrata su škripnila kad su ih zatvorili.
„Odgrni malo firangu da te bolje vidim… Ličiš na dedu, Aco. Nos i brada… Ti se družiš sa mojim Mitom?”
„Pa, da…”
„I ja sam se družio sa tvojim pokojnim dedom. Mita i Aleksa nekad, a Mita i Aca sad… Družili smo se od mali’ nogu, i posle kad smo se poženili. Tvoj otac otac se rodijo, o’ma’ pos’e mog Živote, tako se trefilo, bili su još u pelene kad se to desilo. Čuo si valda da su tvog dedu ubili. Ne zna se ko. Celo leto su džandari ispitivali po selu”.
Mladić je klimnuo glavom.
„Bijo je i jedan civil iz Petrovgrada, Bečkereka. Taj je bijo glavni. Nikad krivca nisu pronašli. Sikiru su našli u burjan na kraj slepačkog sokaka, krvavu, al’ ubicu nisu”.
Starac se zakašljao. Ispio je rakiju i nastavio.
„Nek mu je ova rakija za dušu, nek bide pred njega”.
Onda je starac ućutao i zagledao se kroz prozor. Tišina je pritisla sobu. Mladić se promeškolji na stolici. Ona škripnu.
„Ja sam ga ubio. Ja sam ubio Aleksu Burbuljovog. Ja sam ubio tvog dedu”.
Mladić je ćutao. Sedeo je bez pokreta kao da nije shvatio smisao izgovorenih reči.
„To me proganja evo već pedeset godina. Kad ležem, kad ustajem. Dok na njivu kopam kukuruz, kad vadim vodu iz bunara, kad češagijom skidam nešistoću sa dlake konja… Digod na kak’u sa’ranu il’ u najsrećnijim trenucima u životu, kad mi srce peva, nešto me žacne, odjedared, kav munja kad sene javi mi se sećanje na tu noć. Na mesečinu, na kreket žaba iz jarkova, na njegov pogled, iznenađen, začuđen. Kad sam vikn’o: Aleksa! Kad je sikira senula… Kav da nije verov’o da ću to da uradim. Rek’o sam mu, upozorio ga. Aleksa, nisi smeo to ni da pomisliš, a ne da uradiš, procedio sam kroz zube kad sam sazn’o. Ubiću te!… Nije to griža savesti, to što me proganja, ne napušta sve ove godine. Nema kajanja u meni. Zaslužio je to. To, to, to je ogroman teret koji sam nosio sve ove godine. Teret velike tajne… Ne tražim od tebe oproštaj, pile moje, jer ni ja njemu nisam oprostio. Kriv je. I on je to znao. Znao sam i ja. I ja sam kriv. Zoto što je krv pala. I pred Bogom i pred tobom, ali tako je moralo da bide… Toga sam ‘teo da se oslobodim, sad pred smrt. Te strašne tajne…Al izgleda da ne vredi. Ni mi lakše. I u grob ću da ponesem taj teret…”
Ćutali su obojica.
„Idi sad, dijete”.
