Čovek i reka

Dušan Genc
Objavljeno 30.10.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 7 mins

„Jebe se njemu što Mađarska nema more.” To je rečenica koja se kod nas koristi ne bi li se ukazalo na nečiju nemarnost, nezainteresovanost ili ravnodušnost prema najrazličitijim vrstama objektivne stvarnosti. Međutim, ja ću je upotrebiti, u prenosno-doslovnom smislu. Šta bi mogla da znači konstrukcija prenosno-doslovno? Pa otprilike da se ja uopšte ne uzbuđujem što Mađarska nema more, ali nikako ne mogu da prežalim što Crepaja nema reku. Još u detinjstvu, primetio sam da kad sa drugovima odem na kanal na pecanje, zavidim Sefkerincima ili Idvorcima što imaju Tamiš, odmah tu iza bašte, a mi Crepajci moramo da sednemo na bicikle i odvezemo se par kilometara do Starih Vinograda da bi zabacili udice u pet metara širok kanal čija voda uglavnom stoji. Zavideo bih im kad na povratku kući u ruci odmeravam težinu ribe u čuvarki, pa zaključim da one brojne crvenperke, nekoliko babuški i po koji linjak, sve zajedno ne mogu da mere više od kile, a oni, ispodbare, kako im mi zavisno od situacije nekad tepamo, a nekad im se podsmevamo, pune ribom zamrzivače. Mislio sam da su ti ljudi koji su u svakodnevnom kontaktu sa rekom, drugačiji, posebni. I uverio sam se kad sam upoznao Ivu. Imaš koliko hoćeš stanovnika tih mesta pored reka koji su samo povremeno na vodi. Bave se različitim poslovima, a pošto im je reka blizu skoknu popodne ili vikendom na pecanje ili u ribokrađu. Zavidim i njima, ali Iva je nešto sasvim drugo. Upoznao sam ga na Tamišu kad sam bio na pecanju. Jedna od dubinki koje sam zabacio zakačila se i uzalud sam pokušavao da je otkačim potežući već do vode savijeni štap pod raznim uglovima i iz različitih pravaca. Već sam pomislio da odustanem i presečem najlon, kad je on naišao lagano veslajući sredinom reke.

„Šta je prijatelju, problem?”, doviknu i njegove se reči vratiše onim čudnim odjekom koji prizvodi površina vode i zid od zasađenih kanadskih topola na suprotnoj obali. Nemoćno raširih ruke umesto odgovora.

„Sad ću ja… popusti mašinicu”, reče, dohvati najlon rukom i očas vešto upravljajući čunom otkači uducu.

„Hvala ti! Dođi da popijemo po jednu. Imam neku domaću.”

„Neka, drugi put. Idem da pregledam bubnjeve, ako ih bećari već nisu ispraznili. Kasnim.” Mahne mi i odvesla prema kubicima.

I desio se taj drugi put, ali bez domaće. I treći i peti. Postadosmo prijatelji. Ljudi koji se razumeju. Upoznao sam i njegovu Maru, dobroćudnu i trpeljivu ženu.

„Mi smo ko Ivica i Marica iz bajke”, kroz smeh bi govorio „ja je vodim kroz život, ponekad usput puštam kamenčiće, češće mrvice pa se izgubimo u šumi… he, he, a ona je mene spasla strpljenjem i dobrotom od zle veštice RAKIJE… I zato je volim. Što je takva. Ima za mene razumevanja.” Ona je uglavnom ćutala smeškajući se i nešto poslovala oko šporeta.

„Završio sam za metalostrugara”, nastavi priču Iva. „Radio sam u firmi neko vreme, pa posle privatno, eno strug u radionici, i sad ponekad uradim nešto kad je nekom hitno ili me zamoli, ali reka i voda to je ono što me privlači. Od jutra do mraka bih mogao da budem u čamcu. Pa koliko puta leti, predveče ne dođem kući nego na obali upalim vatricu da rasteram komarce nabodem na prut deveriku i prespavam tu na obali ili u čamcu. Pa kad se probudim, svež vazduh. A ja duboko udahnem, oslušnem šum reke i pogledam okolo. Voda oivičena zelenilom ili peskovitom obalom, gde-gde vrbov panj koji štrči ukraj vode i ribi pruža utočište. Sve je mirno. Samo poneka čaplja ili liska uzlete iz ševara… Vrške, bubnjevi, keca, mreža. To je moj alat. Strug…”, nasmeje se i odmahne rukom. „Vidiš nemam napred dva zuba. Iščupala mi ih sačma. Kad bacaš sačmu zubima pridržavaš kraj, pa ako je nisi na vreme pustio, odoše zubi.”

Ribolovačke priče bile su mu strane. Nikad nije govorio o ulovu ili veličini ribe koju je skinuo sa udice ili izvadio iz mreže. Pričao je o ukusu ribljeg paprikaša, o mirisu pržene ribe, o dimljenoj štuki ili šaranu. Pričao je tako slikovito da bi ti nužno čorba pošla na usta.

„I zimi bih ponekad izašao na vodu. Da me želja mine. Ali uglavnom se bakćem oko alata. Krpim mreže. Kažu to je pomalo ženski posao, ali meni nije ni teško ni dosadno. Radim gotovo mehanički i mislim na reku. Mislim na leto, mislim na ribu… Ili kad katranišem čamac. To mora da se uradi. Što se mora nije ni teško”, nastavi priču i naspe mi rakiju. „Ja sam batalio”, pokaže glavom prema flaši. „Kad ne znaš da piješ bolje se mani. He, he.”

Gledam ga tako vižljastog. Ruke su mu kao žile kakvog drveta. Čvrsto drži veslo i zaranja u zelenkastu tamišku vodu. Nekako nežno, da se ikakav zvuk jedva čuje, a ipak snažno kao da sa rekom vodi ljubav. On joj šapuće, mazi je a ona se maticom uvija ispod čuna, uzvraća mu strašću na milovanja. I tako zagrljeni čovek i reka gube se polako u nekakvoj nestvarnoj izmaglici na putu ka svojim ušćima.

Crepaja, 28. oktobar 2020. g.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)