Osvajanje Trsta

Nikola Petkov
Objavljeno 29.02.2020.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 12 mins

Nije ni bilo tako davno, mnogi se sećaju. Vozom za Trst, Ponte roso, nove farmerice i kafa na rivi i sve to za par dana. Doneseš par sitnica, prodaš i isplatiš put. Biznis!

Voz je bio poluprazan pa su se u kupe smestili samo njih trojica, Mikan, Đokica i Panta. Mikan i Đokica su prvi put krenuli za Trst dok je Panta iskusan švercer, vođa puta i učitelj ovim „poletarcima”. Noć je duga, kloparanje točkova po isluženim šinama uspavljuje, ali je između dva dremeža Panta držao predavanja početnicima u „biznisu” i tako ih upućivao u tajne zanata regrutujući ih za ozbiljnije poduhvate. Kad je Panta zadremao, Mikan nastavi da bratski savetuje nesigurnog Đokicu:

– Šta sam ti kaz’o, čuješ šta priča čovek. Biće love, kakva škola! Matori smo mi za to, bre. Kad nismo išli kad su nas zvali, di ću sad da gubim vreme na te gluposti. Biznis, bre! Mani školu, čuješ šta kaže Panta. Idemo s njim par puta, izvidimo teren, naučimo fore i to je to. Jel’ me razumeš šta ti pričam, prala. Nemoj sad da zajebavaš.

– Dobro brate, kad ti kažeš.

Uveliko je svanulo kad su ugledali more, prvi put u životu. Činilo im se kao da ide nekako uzbrdo, a ne ravno k’o staklo kako su ga oni zamišljali. Kad su izašli iz voza, promuvali se malo po gradu i stigli do obale, shvatili su da more i nije onako plavo kao na slici, a ima i nekakav čudan miris. Seli su u baštu kafane okrenute prema pučini, Panta im naručio kafu koju su prvo u čudu gledali, mirisali i glasno negodovali što ima tako malo u šolji, ali popili i pošli u obilazak. Panta ih je odveo do nekog velikog trga, „Ponte Roso”, kaže on, „ovde se trguje”, dodao je.

– E, sad ja idem da se vidim s jednim čovekom za neke novce, a vi tu malo razgledajte, kupite nešto, ali pazite na prevarante, ima mnogo naših ljudi. Dođem ja za jedno dva sata, da se nađemo ovde. Dal’ ste me razumeli? I pazite šta radite, nije vam ovo debeljački vašar.

Panta se izgubi u gužvi, a oni krenuli između tezgi kroz gomilu i šarenilo. Spretni trgovci namirišu „svežu krv”. Vukli su ih za rukav, nudili svašta, mamili ih slatkorečivo u šarene paravane na probu… ali oni su odoleli. U stvari baš i nisu, nego nisu imali para da ispune ni svoje želje, ni za šarene krpice, blistave satove, balon mantile, a ni najlon čarape za snajke. Dugačka je lista želja, a džepovi prazni. Kupili su dedi američke cigare, babi novu muštiklu, mami svilenu maramu, sebi farmerice (Super Rifle), a dāde je dobio „Darwil” sat. Vid’o je Đokica da je Mikanu zaigrao brk kod nekih tezgi što znači da ga „svrbe prsti”, al’ uzdrž’o se. E da je ovo na Vašaru, šta bi oni radili?! Sa dva-tri ovakva Vašara bi se obogatili, ali ovo nije njihova teritorija, ovde nikog ne znaju. Nema ko da ih pokrije ako nešto slučajno zabrljaju, tako da od „biznisa” za sada nema ništa.

Utom se i Panta vratio noseći dve torbe. Ozbiljan, namršten odmah im je rekao:

– Momci, imam novosti. Ne vraćamo se zajedno. Ja moram još da ostanem zbog nekog posla, a vas dvojica morate odmah da krenete. ’Ajmo sad.

Iza prvog ćoška čekao ih je neki veliki auto sa oznakom „Taxi”. Čuli su da to negde ima ali nikad nisu videli niti se vozili u takvom automobilu. Osećali su se nekako važno što ih eto, neko vozi u taksiju.

– Ove torbe vi nosite, svaki po jednu. Vozač je moj čovek, on zna gde da vas vozi, a kad stignete tamo sve će vam objasniti. Torbe ne otvarajte dok se ne vidimo tamo kod nas za par dana. Evo vam malo novaca da imate usput. Imate povratne karte za voz, digod da uđete pokažete kondukteru i nemate problema. ’Ajd zdravo!

Ostali su malo uplašeni i zatečeni ispred auta iz kojeg im je, njima potpuno nepoznat čovek pokazivao da uđu. Torbe je Panta već stavio unutra, a oni su ušli i seli na zadnja sedišta. Vožnja nije dugo trajala: išli su negde van grada. Kad su se posle pola sata zaustavili na nekom parking pored šume, vozač ih je pozvao rukom da izađu i uzmu torbe. Govorio je istim jezikom sa nekim stranim naglaskom ali su se razumeli.

– Ragaci, ide kroz ova suma. Ovde Italija, tamo Jugoslavija, razume? Iza suma malo ide peske, tamo ima voz, uđe u voz i ide kući, razume? U sumu ima policija, ako vidi pravi se, kako kaže… pravi se lud. Evo torbe, srecan put.

Taksista je seo u auto, dao gas i otišao. Šta sad? A šta drugo, Mikan i Đokica uzeše torbe i zakoračiše u nepoznato. Šuma nije bila gusta, nikog nisu videli dok su koračali utabanom stazom kojom se očigledeno često prolazi. Ubrzo su izašli na čistinu, ispred njih su bili zeleni brežuljci i po koja kuća. Zakoračili su širokim zemljanim drumom prema prvom bregu, valjda je tamo iza železnička stanica – kaže Mikan. I stvarno, sa vrha brega videli su prugu, malu zgradu stanice i neke ljude okolo, kao mrave. Polako su se spuštali dole kad se odnekud pojavio auto ofarban u plavo i belo i piše nešto, a ima i onu sijalicu na krov što se vrti i viče „ninuninuninuninu”. Taj auto pravo na njih, a kad je stao izašli neki obučeni u plavo isto k’o naši milicajci.

– Kuda momci?

– Pa kući.

– A kući? Pa zar se tako prelazi granica?

– Koja granica? Rekli nam da idemo tuda.

– Ko vam je reko?

– Pa, Panta.

– Ko je Panta?

– Pa, naš drug.

– Momci, vidim da se nismo razumeli pa ćemo morati da odemo do stanice da nešto razjasnimo.

I tako je Mikana i Đokicu u policijsku stanicu privela pogranična policija pošto su uhapšeni prilikom ilegalnog prelaska granice. Torbe sa nepoznatim sadržajem su im oduzete, a oni su zadržani radi ispitivanja. Zatvoreni su u manju prostoriju sa blindiranim vratima i rešetkama na prozorima i jedan po jedan pozivani da daju izjavu. Bilo je malo galame, malo pretnje, ali ništa što nije uobičajeno za policijske procedure. Inspektor koji ih je saslušavao sačinio je izveštaj i zaključio da su dvojica uhapšenih žrtva prevare, da je njihov drug Panta pokušao da ih iskoristi kako bi mu oni bez rizika po njega, preneli preko granice nešto što nije dozvoljeno. Torbe i pasoši su im oduzeti, a novac koji su imali kod sebe i vozne karte vraćeni.

Sutradan ujutro inspektor ih je obojicu pozvao u kancelariju i pred njih stavio izveštaj da ga potpišu i posle toga će biti slobodni. Inspektor je pružio papir i olovku prvo Đokici, ali je ovaj mucajući reagovao:

– Aaaaali drug inspektor, ne znam ti ja da pišem.

Inspektor spremno izvadi iz fioke jastuče sa mastilom za takve prilike, Đokica pruži kažiprst i ostavi plavičasti otisak na mestu gde bi trebalo da bude njegov potpis. Kad je Mikanu pružio izveštaj na potpis desilo se isto.

– Drug inspektor, ni ja neznam da pišem.

– Dobro, daj prst. Gde ste bre vas dvojica nepismenih krenuli u inostranstvo pa još u šverc?

Mikan mu pruži srednji prst i pomalo slobodno podigne skoro do nosa inspektoru na šta je ovaj pobesneo:

– Je li bre, jel ti to mene zajebavaš?

– Nije drug inspektor, ja se ne zovem ko ovaj, zato sam ti dao drugi prs’.

– Maaaaarš napolje i da vas više ne vidim ovde. Jel jasno ?!

Tako se završila njihova avantura u Trstu. Pasoše više nisu tražili do kraja života, a Vašar u Debeljači je ostao njihov svet. Nikad se nisu obogatili i nikad nisu naučili da čitaju i pišu, ali kako su znali karte da igraju i to dobro – to nikom nije bilo jasno. Ni Pantu više niko nije video. Kad su društvu prepričavali ovu svoju avanturu niko im nije verovao. Tako se ni danas ne zna da li se to stvarno desilo ili su dva baksuza sve izmislili, a da znaju da lažu znaju i to jako dobro.

– Al’ kad je dade umro, im’o „Darwil” sat na ruku. Znam, ja ga mazn’o – prič’o posle komšija.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)