Čudovište iz Loh Nesa

Dušan Genc
Objavljeno 25.10.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 10 mins

Vidiš ona tri jablana?”, upita me deda Lalica pruživši desnu ruku, dok je levom zaklanjao oči od jutarnjeg sunca. „Tamo je vinograd”. „Znam”, važno ću ja, potvrđujući odgovor ispruženom rukom u istom pravcu, gde se iz mora mladog kukuruza izdizala kao ostrvo, ogromna tamno zelena masa voćnjaka i vinograda, a skoro na samom kraju, tamo desno, svojom visinom izdvajala su se tri jablana.

Obožavao sam deda Lalicu. Živeo je u komšiluku, sin mu se odselio čak u Rijeku, onu na moru, pa je retko viđao unuke, a ja sam bio stalno tu, tako da je naklonost bila uzajamna. „Hajde da ručaš sine”, sa kapidžika me je pozvala mama. „Ne mogu mama, jeo sam kod deda Lalice”, odgovorio bih i nastavio da pikam loptu sa drugovima iz ulice. Drugi put me je pozvala da idemo kod tetka Krune da odnesemo kiflice, a ja bih odgovorio: „Nemam vremena, pomažem deda Lalici da veže metle…”

I tako sam više vremena provodio sa vremešnim prijateljem nego kod kuće. U vreme kad se odvijala ova priča imao sam deset godina, i čim je počeo letnji raspust, bosonog bi se po ceo dan igrao na ulici ili se muvao po deda Lalicinom dvorištu. Uveče bih se umoran i sanjiv jedva dovukao do kuće i nastali bi pravi skečevi dok sam prao noge pune modrica i ogrebotina spremajući se za spavanje. Kada je mama ne bi li ubrzala stvar, uzela sapun u ruke, kenjkavo bih zapomagao: „Jao, pazi, boli me ovde… nemoj tu mama, tu sam se ogrebao…”

Zato sam bio oduševljen kad su mi tata i mama dozvolili da sa deda Lalicom idem u vinograd na nedelju dana. Tamo ne moram da perem noge svaki dan. U vinogradu su važila savim druga pravila. Ustajali bismo ranije, fruštukovali slaninu, sir i mladi luk, a onda se dali na vinogradarski posao: okopavanje, zalamanje, prskanje. Pomagao sam kol’ko sam mogao, i bio ponosan zbog pohvala koje sam dobijao. Legli bismo sa prvim mrakom uz svetlost fenjera. Komarce smo terali dimom, a u vrelom pepelu pekli krompire u ljusci. Jelovnik je bio prilagođen uslovima. Čobanski valjušci, pomenuti krompir, gulaš od čikova, riblja čorba (ribnja kako je nazivao deda Lalica), zečiji gulaš sa knedlama. Inače, lovačka dvocevka je visila u kolibi okačena o klin iza vrata. U to vreme domaćice nisu znale za veš mašine ili mašine za suđe, a deda Lalica je izmislio neverovatan način da sudovi uvek budu čisti. Posle jela bi masne tanjire stavio ispod stola, a mačak Toša i keruša Firga, koji su zajedno odrasli, složno bi, začas, olizali ostatke hrane tako da je preostalo samo da se tanjiri provuku kroz vodu i stave u kredenac da se osuše.

Deda Lalicin vinograd bio je okružen drugim vinogradima i voćnjacima koji su se blago spuštali prema ritu i obali Tamiša. Ukraj vinograda, na početku rita, napola izvučen na obalu, iz trske je virio čamac privezan za stablo jednog od tri jablana. Nekol’ko dana posle dolaska, na red je došao i alaski posao. Deda Lalica me je probudio ranije nego inače. Sunce je tek izvirilo iznad ševara, a rosa je bisernim kapima posula travu koja mi je kvasila bose noge. Žabe su panično u grupama skakale u vodu prozvodeći „plop” i „buć” zvuke. Iznad, iz prozirog plavetnila, pozdravila nas je pesma ševe. Iza nas je ostao ugaženi trag u travi. Deda Lalica je pokrenuo čamac veslom se odgunuvši od obale, a onda ga zaronio u zelenkastu tamnu vodu. Polako smo se kretali duž trske i on je nepogrešivo pronalazio u ševaru i ispod nagnutih vrba vrške i istresao ih u čamac. „Aha!” uzviknuo bi kad bi vrška bila puna, a nerazgovetno gunđao i kroz zube bogarao, ako ne bi bio zadovoljan. Tamni čikovi, ne veći od otvorene brise, više su gmizali nego što su skakali po dnu čamca. Onda su na red došli bubnjevi. Šarančići, karaši i po neki žućkasti linjak.

Sunce je već odskočilo i prijatna toplota je ogrejala moju na „nulu” ošišanu glavu, kad smo se iz trskom obraslih mrtvaja i kubika iskobeljali i zaplovili koritom reke. Nekoliko čaplji je dostojanstveno nadletalo ševar iza nas. Deda Lalica je ubacio veslo u čamac i uhvatio konopac mreže čiji je kraj bio blizu druge obale. Povukao je mrežu, a onda posrnuo od trzaja, umalo ne pljusnuvši u vodu. „Au bokte”, uzviknuo je, privezao konopac za obližnju granu koja se nadnosila nad vodu i zaveslao prema obali. „Trči u vinograde i zovi Sredoju i Vasu. Samo pazi. Ne skreći sve do kanala. Moraš obalom, a onda zavrni pored kanala, i izbićeš pravo kod Vasine kolebe. Kaži im da odma’ dođu. Nešto veliko se u’vatilo u mrežu. ‘Ajd’ trk sad.”

Borba sa nemani je trajala više od pola sata. Jedva su izvukli mrežu sa ogromnim somom. Imao je preko osamdeset kila. Nije mogao da stane u taljige. Rep mu je visio preko spuštene šaraglje. A za to što mu je rep visio, zaslužan je deda Lalica. Sad ću da vam ispričam. Kad je čika Sredoje doter’o taljige, i kad su soma navukli na les, dok su konji cupkali u mestu i nervozno rzali, kaže čika Vasa: „’Ajde Lalice da ribu povučemo još napred, malo u šreg. Da ne visi rep.” A deda Lalica će: „Ćuti. Nek’ visi. Nek’ svet misli da je som veći.” Namignu i poče zadovoljno da se smeje.

Vest se brzo proširila. Kad smo stigli u selo reduše su nas po sokacima dočekivale sa vanglama i šerpenjama. Čika Sredoje je kočijašio, čika Vasa je sa velikim kasapskim nožem i satarom sekao ribu i merio na kantaru, a deda Lalica primao novce i dodavao ih meni, a ja sam ih trpao u veliku pikslu od bombona „505 sa crtom”, i neumorno vikao: „Ribe, ribe! Domaćice, kuvarice, snajke! Ribeee, ribeee!” Tog dana je celo selo uživalo.

Zadovoljni ribari Lalica, Sredoje i Vasa su poklonili sitniju ribu i u velikom kazanu u kome se topi mast, kuvana je riblja čorba. Neko je doneo flašu rakije, neko vino, stvorila se i gajba piva, okupilo se društvo. Raspredale su se lovačke i ribolovačke priče. Deda Maksa, najstariji čovek u selu, u jednom trenutku prekide raspravu i reče: „Čujte deco moja, da vam deda Maksa kaže. Ovako veliku ribu, u svoj vek nisam vid’o.”

Deda Lalica je odavno umro. Nema više ni čika Sredoja ni čika Vase. A od tri jablana sa početka priče ostao je samo jedan. Preselio sam se u grad kad sam se oženio. Pre neki dan na pijaci, uprtio ja torbe sa zelenišem i provlačim se kroz gužvu, kad u onom delu gde se prodaje riba, nad jednom tezgom, na rasčerečenoj kartonskoj kutiji debelim flomasterom piše: ČUDOVIŠTE IZ LOH NESA, a ispod prodaju somovinu. Po glavi vidim da je riba bila velika. Kupuje narod i čudi se. Mora da je som iz Dunava, kažu. Ovako nečega u Tamišu nema. „Kol’ko je imao kila?”, pitam ja. „Dvanajs!”, kaže prodavac, „pravo čudovište!” E, moj brajko, pomislim ja, ne znaš ti šta je čudovište i pođem prema obližnjem bifeu da popijem rakiju.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)