Od kako su napravili savršene „plastične” sise, forma je postala važnija od suštine.
Suština „nečega” više nikome nije važna, već samo pojavni oblik, ono što se vidi a to vrlo često služi da bi se suština prikrila ili maskirala. U te svrhe, pored očiglednih zahvata kao već pomenutih hirurško-estetskih, koriste se moćni postupci i alati poput marketinga, advertajzinga ili kako sve to već nazivaju, ne razumevajući pravi značaj i zanemarujući pozitivnu stranu znanja iz tih oblasti.
Što se veštije priča, prezentuje, glumata i gestikulira to je manje važno ono što se zaista zna i ume. Sve je postalo stvar konvencija t. j. dogovora. Bubuljica bi mogla biti hit sezone, a veliki nos modni detalj, ako se tako dogovorimo i to proglasimo. Estetika je ionako relativna kategorija.
Karakter, vrsta i brzina razmene informacija, što ne znači obavezno i razmena korisnog znanja, uz nova tehnološka dostignuća u oblasti komunikacija dovode do pojave novih, teško kontrolisanih medija. Zatrpava nas ogromna količina beskorisnih i nekvalitetnih informacija – kamuflaža, slučajno ili namerno montirana oko pravog znanja, oko suštine skoro svih pojava koje nam otežavaju život i ne daju nam da dišemo punum plućima.
Istovremeno strašno zaboravljamo.
Svi zaboravljaju.
Čovek je savladan brigom za bližnje i sebe, otupeo od neprekidne borbe za malo prostora i vazduha i nema više snage da pamti ni jučerašnji dan.
Neki opet „kao” zaboravljaju prikrivajući tim lažnim zaboravom sav otpad svoje duše, sluz koji za sobom ostavljaju dok puze kroz život pored poniženih i opljačkanih, ali uspravnih ljudi. Naravno, političari.
Zaboravljaju se Ljudi, heroji i njihova dela. Prijatelji se često zaboravljaju, ali se neprijatelji i žrtve nikada ne zaboravljaju. Oni su potrebni, njih je sve više u lažima kojima se opisuju pobede.
Zaboravlja se lako, bez napora. Zaboravljaju svi pa nikoga nije sramota što se nečega ne seća jer se toga niko ili retko ko seća ma koliko to bio važan detalj iz prošlosti. Obične ili one koju zovemo istorijom.
Amnezija je nova ideologija.
Zaborav je univerzalno opravdanje za sve i svakoga. Jer zaborav stvara veliki prostor i savršenu priliku za razna podmetanja, izvrtanja, prekomponovanja, upodobljavanja, nova tumačenja, ignoranciju, manipulaciju i potpuno nove i uverljive prikaze već viđenog i objašnjenog. Neku pojavu koja se upornom ignorancijom dovede do zaborava možete interpretirati bilo kako i svima će biti uverljiva, jer je se niko ne seća – jer vi ste je učinili zaboravljenom. To je nemoralan, ali savršen marketinški potez i vrlo je primenljiv u politici.
U onom malom, prizemnom svetu lopov (ili prevarant) se pravi lud pa i kada ga uhvate na delu on se ničeg ne seća. Opljačkani i prevareni takođe glumi zaborav ili laže na neki drugi način, jer će tako imati alibi da i on sutra nešto ukrade ili nekog prevari čega se naravno neće sećati i ako ga uhvate na delu.
I tako do beskraja. Lažemo sami sebe. Kreiramo nove tehnologije za prikrivanje suštine i foliranje forme.
To je naš svet. Pa ko u takvom svetu sme da kaže ko je ubio onu pevačicu ili ko je srušio ulicu u Savamali. Nije ni važno, ionako će se sve zatrpati zaboravom ili novokomponovanom istorijom.