Fotografija, anđeo i…

Bio sam zadovoljan. Kuća u predgrađu, u mirnoj ulici, jeste malo oronula, ali s obzirom na to koliko sam je platio, super je.

„Ma, biće kao kutija. Kućica iz bajke, videćete gazda”, uveravao me je preduzimač, „imam izvanrednu ekipu, sve iskusni majstori. Krenućemo od krova. Vaše je da ispraznite tavan, za ostalo ćemo se pobrinuti mi”.

Paučina i prašina. I sijalica koja visi sa grede. Nešto odbačenog nameštaja i kartonske kutije uvezane kanapom. Podigao sam jednu od kutija. Bila je prilično teška i nešto je zvackalo u njoj. Ali nekako prigušeno. Dunuo sam prašinu i razvezao kanap. U kutiji su bile keramičke figure zamotane u novinsku hartiju. Anđeo pri molitvi sklopljenih dlanova od finog porcelana. Možda ovo nešto i vredi, pomislio sam. Razmotao sam nekoliko ostalih figura. Mladići sa trorogim šeširima i devojke u viktorijanskim haljinama. Nisam se mnogo razumeo u ove stvari, odneću ih u antikvarnicu na procenu, reših. Vraćao sam figure u njihovu papirnu zaštitu i pažljivo ih ređao u kutiju, kad mi nešto privuče pažnju. Fotografija na jednom od novinskih listova, kojim su figure bile umotane. Ja sam inače zaljubljenik u fotografiju i fotograf amater. Fotografija, taj zamrznuti trenutak, može puno da ispriča, priča pogotovo može da bude interesantna ako ne znamo šta sledi posle tog ovekovečenog trenutka. Razvoj događaja može da krene u nekoliko različitih pravaca.

Šakom sam ispravio hartiju. Naslov je bio ogroman. OKONČANA NEIZVESNOST, PRVAK DOBIJEN NA DERBIJU. Na veoma dobroj kolor fotografiji koja je zauzimala skoro pola strane, vidi se golman u skoku, snimljen s leđa kroz mrežu. Ruka raširenih prstiju je na domak lopte koja se kretala prema uglu gola. Golmanov pogled prati ispruženu ruku, a izvijeno telo u vazduhu pokazuje nadljudski napor uložen u skok ne bi li lopta bila zaustavljena. U donjem desnom uglu fotografije, vidi se lice fudbalera koji je uputio šut, a na licu, iako je malo zamućeno, lako je uočljivo iščekivanje. Publika na tribini je u polustojećem pognutom položaju spremna za skok. Samo jedan mladić mirno sedi ispod razapetog transparenta na kojem tekst ne može da se pročita. Ispod fotografije piše: Jedanaesterac, odlučujući trenutak. Ostatak lista nedostaje, ukoso je otcepljen.

* * *

Uoči utakmice organizovali su internu kladionicu. Njih sedmorica. Bili su ubeđeni u pobedu svog tima, kladili su se koji će rezultat biti.

„Jedan nula”.

„Dva jedan”.

„Dva nula”

„Ma razbićemo ih. Tri nula”.

„Biće čupavo. Dva jedan”.

„E  pazi, ja sam već rekao dva jedan. Ako pogodimo, moramo da delimo lovu”.

„Mmmm, dobro, onda tri dva”.

Ređale su se opklade, samo je Joca ćutao.

„Ajde Joco, šta čekaš?”

Joca je bio strastven navijač. Svaki neuspeh omiljenog tima teško ga je pogađao. Seća se da je još kao mali plakao ako njegovi izgube i cele nedelje bi bio neraspoložen, a neizmerno se radovao kad pobede. Strepeo je pred ovaj derbi. Već dve sezone timu za koji navija izmiče titula. Još jedno razočaranje bilo bi previše. Morao je da pronađe odbrambeni mehanizam u slučaju da se to ponovi i ove godine. I smislio je. Kladiće se protiv svog tima. Ako opet izgube, bar mala satisfakcija biće mu novac koji dobije od opklade.

„Nerešano, ili gubimo”.

„Ajd’, ne seri. Šta ti pada na pamet”.

„Čujete šta vam govorim. Ostajemo bez titule i ove godine. Kol’ko love ima? Koliki je fond za dobitak?”

Bilo je to pola njegove plate. Sa drugom polovinom, računao je, izguraće nekako do kraja meseca.

„Ulažem isto toliko, na nerešeno ili poraz”.

Jocina računica je bila uvrnuta, ali njemu logična. Uspeh voljenog tima koštaće ga pola plate, ali šta je to spram radosti koju će da doživi, a u slučaju neuspeha dobiće pare za koje će moći sinu da kupi dres, kopačke i bubamaru koju odavno želi, a preostaće toliko da može da mu uplati školsku ekskurziju. Kako god okreneš, nešto dobija.

Krenuli su prema stadionu. Buljuci navijača stizali su sa svih strana. Neki pijani, neki u navijačkoj groznici. Čuju se navijačke pesme, skandiranje Mi smo šampioni! Zgazićemo govna, ili kakve već uzvike može da smisli bujna navijačka mašta. Što su bili bliže stadionu gužva je bivala veća. Murija na konjima. Onda pred samim ulazom, verbalna čarka između suprotstavljenih navijačkih grupa. Početna razmena udaraca prerasla je u opštu tuču koju panduri rešavaju na svoj način.Nekoliko razbijenih glava, nekoliko pogurenih momaka sa rukama svezanim iza leđa koje panduri ubacuju u marice, a posle toga opet isto. Gužva i galama. Joca i njegovi drugovi ušli su na stadion, zauzeli mesta na istočnoj tribini i razvili transarent na kojem je pisalo: KARAĆEMO VAS! Jedini kome znamo ime Joca, seo je ispod transparenta i kupio od semenkara fišek mešanog suncokreta, kikirikija i semenki. Utakmica je počela. I završila se. Neko je postao šampion. Sva moja saznanja o ovom događaju bila su vezana za naslov članka i fotografiju, a oni nisu davali odgovor. Da li je golman dohvatio loptu ili se ona zakoprcala iza njegovih leđa, ne bih znao da vam kažem. Da li je Joca skočio ushićen i radovao se pobedi zajedno sa svojim pajtašima ili je sa zadovoljstvom gledao nasmejano sinovljevo lice, ne znam. Izvesno je da se posle derbija neko radovao, a neko tugovao. I tako sam ja, ko će znati koliko godina posle opisanog derbija, one figure nađene na tavanu spakovao i odneo u antikvarnicu. Eno anđeo sklopljenih dlanova stoji u izlogu i moli se za opštu sreću, ako je opšta sreća moguća u ovom suprotstavljenom svetu.