Bȁca

Nikola Petkov
Objavljeno 02.02.2019.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 4 mins

Stojimo jedan do drugog u prostranom dvorištu velike banatske kuće zagledani u kovčeg postavljen na dve hoklice. Ubrzo po odlasku našeg druga i vernog prijatelja na put sa kojeg se neće vratiti, stolice će biti oborene i time označiti da kuća više nema domaćina, da na njima više neće sedeti glava domaćinstva, gazda, Baca – kako se sam prozvao davno u vreme naše burne mladosti. Ćutimo. Uspomene se gomilaju iza zavese od suza. Baca će poslednji put otići u crkvu, u tišini proći ulicama svog sela, na kraju puta će sveštenik reći još nešto, završiti službu i… to je kraj. Neko će plakati glasno, neko tiho jecati opraštajući se od dobrog i poštenog čoveka. Sa tmurnog neba lagano se spuštaju pahulje snega na raskvašenu grobljansku stazu.

Jutro je hladno i belo. Debela snežna pena zatrpala je i zaledila puteve i trotoare, zarobila nas u svoj beli zatvor. Lopatamo i stružemo, bacamo, čistimo i otvaramo prolaze između naših malih komšijskih svetova. Odmaramo se zadihani oslonjeni na lopate. Neko izvadi cigarete pa posle prvog dima kaže:

– I ode Baca!

– Ode.

– Pa šta je bilo, je l’ bio bolestan, kažu bio i u bolnicu!?

– Bio je dva puta za kratko vreme, a ti znaš da boravak u pančevačkoj bolnici nije baš lekovit. Nema dijagnoze ni objašnjenja. Niko ništa…

– Vi ste vršnjaci, družili ste se?

– Jesmo, imamo dobar staž zajedno.

– Ej, to neće da valja. Dosad ste sa’ranjivali ove starije, a sad jedni druge.

Sneg i dalje pada kao da hoće da zamaskira tugu i sramotu naših preranih i nepotrebnih smrti. A bilo ih je onoliko za našeg veka, a za ono ranije ne smem ni da pomislim. Dosta je za ovu zimu. U krugu od sedam-osam kuća za mesec dana odoše sedmoro. I svi će u raj osim jedne žene koja nije umrla prirodnom smrću nego svojom voljom. Ona će u pakao, kaže popa. On zna, javljeno mu je. Samo se nikom ne javlja koliko se ovde zaista umire od starosti bez pomoći eksternih faktora, znamo svi kojih…

Zaboraviće se ovo, sve izbledi. Sećanja su nepostojana. Posle par godina kao da ničega nije bilo. To bi za sve druge bio kraj, ne i za mene. Stotine fotografija, zapisa i još koječega vezuju me za prošlost, za ljude kojih više nema. Kada ode neko ko mi je nešto u životu značio, kao da je deo mene otišao sa njim. A kada zavirim u sve one tragove prošlosti, sam sebi kopam po otvorenim ranama sećanja.

Znam koliko je teško reporterima da po belom svetu fotografišu bedu i smrt. Kada sam počeo da svet posmatram kroz objektiv fotoaparata, odabrao sam za temu moju stvarnost, mesto i ljude sa kojima delim ovaj život. Sa svim radostima i bolom od kojih je sačinjen. Nije lako biti čuvar uspomena.

Sneg je nad Banatom, beo, čist… sterilan. I ispod hiljadu godina debelog snega blato je i smrad. Ni sve vode nekog novog Panonskog mora neće nas oprati.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

2 Comments to: Bȁca

  1. Avatar

    Žiovoslav

    februar 2nd, 2019

    Odlično, Petkove. Jako.

    Odgovori
  2. Avatar

    Buca

    februar 6th, 2019

    Nikola,sve mi se cini kao da se uvek ponavljam kad hocu da pohvalim svako tvoje pisanje…ova prica ,ova tema ,ovo kako si ti ispricao …upravo pre par dana izgubila sam dobru prijateljicu I ti si opisao kako mi je…ja ne bih znala…hvala ti.

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)