O bože! Pravde za 1. septembar

Svako novo izdanje Čitanke je sve jače nacionalno srpski identifikovano. Izbor tekstova je sve srpskiji, sve stariji, sve pravoslavniji i sve nerazumljiviji uzrastu kojem je namenjen. Sve češće prevodim i objašnjavam, nego što čitam. Deca me, naravno, bledo gledaju i čekaju da zvoni, ne razumeju koliko je nacionalna identifikacija važna za život, uspeh i zadovoljstvo. Oni bi voleli da se smeju, da maštaju, da pričaju svoja iskustva, sve nešto nacionalno neidentifikovano!

Objavljeno 01.09.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 7 mins

Prvi septembar je tema još od jula, kada su Krizni štab i Ministarstvo prosvete počeli da se dogovaraju o načinu rada škola u Srbiji u okolnostima pandemije. Posle nekoliko nedelja dobili smo i uputstva kako će školska godina izgledati. Naravno da nemamo pojma. Uputstva iz Ministarstva su po pravilu konfuzna i protivrečna u bitnim informacijama, a detaljna u glupostima. Tokom pandemije ta praksa je pojačana, što znači da je sve po starom.

U sredstvima javnog informisanja roditelji su informisani najviše o tome koliko šta gde košta, od udžbenika, do plastelina, a neki baš istraživačkom novinarstvu skloni profesionalci su prešli i na cene garderobe, jer decu treba i obući i obuti kad krenu u školu, a to je sve baš skupo. Eto bitnih tema o našem obrazovnom sistemu, jer sve ostalo u vezi s njim je savršeno.

Svemu tome je prethodila preporuka roditeljima da vakcinišu decu stariju od dvanaest godina. Na društvenim mrežama se dizala ozbiljna revolucija jer su mnogi bili spremni i da ginu, ali ništa od toga. Borba za građanska prava i ljudske slobode, međutim, ne pružaju dovoljno časnu smrt. Antivakseri su rešeni da umiru na respiratoru, a ne na barikadama. Na Facebooku je kasnije bilo zanimljivo ispratiti svađe vakcinisanih i nevakcinisanih prosvetara.

I tako je avgust protekao u podelama i svađama, uzbudljivo i poražavajuće, pa je stoga naš mudri ministar našao najbolji način da reši sve konflikte i dileme vezane za početak školske godine. Zahteva da se učenicima pusti himna čim uđu u učionice.

Jasno je meni da Ružić nema nikakvog motiva da se ozbiljnije pozabavi svojim poslom. On je, jadničak, tu zato što mu nisu dali neko bolje ministarsko mesto. Sanjao je o kapitalnim investicijama, građevini, finansijama, a u sirotoj prosveti se drpa i krade na sitno. Naravno da ne očekujem da će ga zanimati problemi koji se nagomilavaju. On ih, kao i svi pre njega, rešava u hodu. Problem propuštenog gradiva u osnovnoj školi je rešen smanjenim kriterijumima na polaganju male mature. Problem dece s teškoćama nećemo spominjati. Problemom dece iz ugroženih porodica se ne bavimo ni inače, pa ne moramo baš sada počinjati. Problem katastrofalne organizacije polaganja probne velike mature i katastofalnih rezultata smo prećutali, tako da to i ne postoji. Problem organizacije nastave u ruralnim područjima i sve veći jaz u kvalitetu obrazovanja dece po regionima države je, verovatno, nebitan, jer se gleda statistika globalno, a ti podaci i nisu toliko strašni. Potrebu za ozbiljnom reorganizacijom sadržaja i količine gradiva ćemo zadovoljiti novim šarenim udžbenicima.

I tako, pošto je sve u najboljem redu, u časovima zaslužene dokolice mom ministru se „javilo” da je važno da odslušamo našu himnu i da se pozabavimo malo i ostalim državnim simbolima da bismo na taj način očuvali svoj nacionalni identitet.

Malo nam je bilo prepucavanja i nadmudrivanja o besplatnim udžbenicima, vakcinama i maskama, dajte nam još udica da se upecamo, pa da se delimo i svađamo!

Tako mi prvo na pamet pade da neke kolege nisu dorasle zadatku slušanja himne, ako rade, na primer, u Kovačici, Debeljači, Uzdinu, Dimitrovgradu, Bujanovcu, Novom Pazaru… Ima mnogo mesta u kojima je neophodno posedovati magične veštine i znanja da bi uspeo da preneseš na decu nacionalni zanos u molitvi bogu da čuva, hrani i brani srpski rod. Pa ako i uspeju u tome, kako će preći na temu grba i zastave u cilju očuvanja srpskog nacionalnog identiteta?

Ja ću nekako da se iskobeljam s himnom jer sam već navikla na nacionalnu identifikaciju đaka. Svako novo izdanje Čitanke je sve jače nacionalno srpski identifikovano. Izbor tekstova je sve srpskiji, sve stariji, sve pravoslavniji i sve nerazumljiviji uzrastu kojem je namenjen. Sve češće prevodim i objašnjavam, nego što čitam. Deca me, naravno, bledo gledaju i čekaju da zvoni, ne razumeju koliko je nacionalna identifikacija važna za život, uspeh i zadovoljstvo. Oni bi voleli da se smeju, da maštaju, da pričaju svoja iskustva, sve nešto nacionalno neidentifikovano! Mislim da je, možda, to jedan od razloga zašto je dece sve manje. A manje ih je i zato što su im roditelji još slabije srpski identifikovani pa jurcaju za radnim dozvolama drugih država.

Deluje mi da se svakog 1. septembra spustimo za jedan stepenik niže, ka grobnici srpske prosvete. I zato ćemo svi lepo 1. septembra u školskim klupama da pevamo himnu, da se ujedinjeno i složno obratimo bogu za spas, hranu i odbranu srpskog roda. To je najbolje rešenje. Treba da učimo decu da ništa ne zavisi od njih (sve je božija volja), koliko je pogrešno imati ambicije i ličnu inicijativu (sujeta i sebičnost su smrtni gresi), treba sprečavati kritičko mišljenje i više insistirati na poštovanju autoriteta (pravi hrišćanin je pokoran i poslušan).

Kad već nismo u stanju da na pravi način obrazujemo i vaspitavamo podmladak, daj da ih lepo prepustimo bogu. A svi znamo koliko je on pravedan, pa ne moramo da brinemo.

3 Comments to: O bože! Pravde za 1. septembar

  1. Saša

    2 septembra, 2021

    Preselite se u Ameriku, Kanadu, Francusku … i nećete imati nikakvih teškoća da se i Vi i Vaša deca identifikujete s himnom, zastavom, školom … Tamo komunistička ideologija nije na snazi.

    Odgovori
  2. Toma

    2 septembra, 2021

    Dok sam išao u školu praznicima su se u školama priređivale „akademije“.
    Redovno su na programu bile poeme „Jama“ i „Stojanka majka Knežopljka“. Bilo mi je (a verujem i većini ostalih učenika) blisko kao Patagonija ili Ognjena Zemlja.
    Jedino što je u ovoj državi (a verovatno i u celom svetu), neuništivo jeste glupost i birokratija!
    Samo bi glupi birokrata mogao da smisli „Jamu“ ili himnu za đake! Neće me iznenaditi ako se to sutra proglasi za unapređenje obrazovanja.
    Na taj način verovatno pokušavaju da nadoknade sve ono što NISU učinili za školstvo i obrazovanje.

    Odgovori

Ostavi komentar

  • (not be published)