Šangajska lista i ulaganja u nauku

Zašto decenijama unazad u svetu privatne kompanije ulažu daleko više novca u naučna istraživanja nego države? • Nauka i obrazovanje su ogledalo celog društva, pa se, s obzirom na okolnosti, rezultati koje naučnici u Srbiji postižu mogu smatrati sasvim solidnim

Objavljeno 28.08.2021.
FavoriteLoadingDodaj u omiljene 10 mins

Povodom vesti da je Univerzitet u Beogradu „pao” na šangajskoj listi oglasila se i odlazeća rektorka Univerziteta Ivanka Popović. U izjavi za televiziju N1, rektorka je slabije rangiranje Univerziteta u Beogradu na ovoj listi objasnila nedovoljnim ulaganjem u obrazovanje i nauku, i kao poređenje navela da se u Srbiji za nauku izdvaja oko 0,3% bruto društvenog proizvoda, a da je za ozbiljniji napredak u nauci potrebno ulaganje od jedan odsto BDP godišnje, dok najrazvijenije zemlje ulažu i do tri odsto od ukupnog BDP u naučna istraživanja (Izrael ulaže čak 4,9% od ukupnog BDP u istraživanje i razvoj). Nije sporno da se u našoj zemlji ne ulaže dovoljno novca u obrazovanje i nauku, ali rektorka Popović nije pojasnila odakle treba da dođe tih jedan ili dva odsto od BDP zemlje koje bi trebalo uložiti u istraživanja i razvoj. Bruto društveni proizvod Srbije je trenutno oko 50 milijardi američkih dolara godišnje, pa bi prema tome godišnja ulaganja u nauku trebalo uvećati sa sadašnjih oko 150 miliona USD na oko 500 miliona ili čak milijardu USD. Često se mogu čuti ovakva poređenja sa razvijenim zemljama kada se govori o ulaganjima u nauku i uglavnom se podrazumeva da bi trebalo uvećati iznos koji se izdvaja iz državnog budžeta. S obzirom na to da godišnji budžet Srbije iznosi oko 13 milijardi dolara, država bi morala izdvajati skoro osam odsto od ukupnog budžeta radi finansiranja nauke da bi dostigla godišnje ulaganje oddva odsto BDP. Da li je to slučaj i sa razvijenim zemljama? Naravno da nije, to bi bila prevelika zahvatanja iz budžeta čak i za mnogo bogatije zemlje. Prema ovogodišnjem izveštaju Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) koja obuhvata 38 uglavnom razvijenih zemalja sveta, od ukupnih ulaganja u istraživanje i razvoj u ovim zemljama, u proseku 71% sredstava potiče iz privatnih izvora finansiranja, a 29% iz javnih fondova[1]. U razvijenim zemljama najveća ulaganja u istraživanje i razvoj potiču iz prihoda koje preduzeća ostvaruju na tržištu i deo zarađenog novca ulažu u istraživanje i razvoj ili ulaganjem investicionih fondova koji ulažu rizični kapital u „start up” preduzeća koja razvijaju nove tehnologije. Slika 1 pokazuje procenat ulaganja u istraživanje i razvoj u SAD-u u odnosu na ukupan BDP zemlje od 1953. do 2019. Dok su pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka javna ulaganja u istraživanje i razvoj daleko prevazilazila privatna (što je verovatno posledica ulaganja u svemirski program i trke u naoružavanju sa SSSR), situacija je danas obrnuta; 2019. godine od ukupno tri odsto BDP, koliko je u SAD uloženo u istraživanje i razvoj, iznos ekvivalentan 0,4% BDP je potekao iz državnih fondova.

Slika 1. Ulaganje u istraživanje i razvoj u SAD u odnosu na BDP od 1953. do 2019. Plava linija: ukupna ulaganja u istraživanje i razvoj, narandžasta: privatni izvori finansiranja, zelena: državni izvori finansiranja, svetlo plava: ostali izvori. (izvor: National Center for Science and Engineering Statistics)

Ipak, ukoliko bi neka vlada odlučila da godišnje ulaže milijardu američkih dolara u nauku u Srbiji, da li bi to uticalo na povećanje bruto društvenog proizvoda zemlje? Odgovor je gotovo izvesno: ne. U Srbiji čak 98% istraživača radi u državnim naučno-istraživačkim ustanovama (72% je zaposleno na univerzitetima i 26% na institutima[2]). Privatna preduzeća koja imaju potrebu da zaposle naučnike koji bi se bavili istraživanjem i razvojem su malobrojna. Privreda Srbije se uglavnom ne zasniva na proizvodnji znanja. Uz retke izuzetke, istraživači koji rade u državnim naučno-istraživačkim ustanovama u Srbiji, i bilo gde drugde, nisu ti koji će se baviti osnivanjem preduzeća i komercijalizacijom rezultata istraživanja. Mnogi istraživači se i ne bave istraživanjima koja se mogu komercijalizovati. Ipak, veliki deo naučnog rada se odnosi na razvoj tehnologija koje bi se mogle primeniti, ali je put od laboratorijskih istraživanja do komercijalne primene dug i veoma zahtevan. Ulaganja neophodna da bi se neka tehnologija dovela do nivoa komercijalne primene se nekada mere stotinama miliona evra, što daleko prevazilazi budžete naučnih ustanova, pritom naučnici koji se bave istraživanjima na državnim univerzitetima i istraživačkim institutima nemaju ni potrebna znanja da bi tehnologiju razvili do industrijskog nivoa i uspešno je komercijalizovali. Jednostavno, to im nije posao. Novac i znanje koji su potrebni za to imaju privatne kompanije. Ustanove koje se finansiraju iz javnih fondova imaju obavezu da rezultate istraživanja učine javno dostupnim u naučnim publikacijama. Ako neka nova tehnologija ima perspektivu, dalji razvoj i komercijalizaciju preuzeće je privatna preduzeća. Državne naučno-istraživačke ustanove su baza za školovanje stručnjaka i mesta gde se obavljaju osnovna istraživanja koja mogu, ali i ne moraju, da rezultiraju novim tehnologijama koje se mogu komercijalizovati. Privatnim preduzećima nije u interesu da se bave fundamentalnim istraživanjima.

Zaključak ovog teksta bi se mogao svesti na konstataciju da bez razvijene privrede nema ni razvijene nauke. U izvrsnoj knjizi Evolucija svega: kako nastaju nove ideje[3] britanski novinar i pisac Met Ridli je ukazao da mnoge zemlje upadaju u zamku verujući da će jednostavno povećanjem broja studenata ubrzati privredni razvoj. Logika deluje jednostavno – razvijenije zemlje imaju veći procenat visoko obrazovanih kadrova, pa ako povećamo broj ljudi sa fakultetskom diplomom, ubrzaćemo ekonomski razvoj. I strategije razvoja obrazovanja u Srbiji su zasnovane na toj naizgled logičnoj premisi, pa je strategijom koja je istekla prošle godine bilo predviđeno povećanje broja učenika u gimnazijama. Srednje stručne škole su masovno gasile odeljenja u kojima se školuju zanatlije. Rezultat je da stručnjaka određenih zanatskih profila nema „ni za lek” a da imamo veliki broj ogorčenih mladih ljudi sa diplomom koji ne mogu naći posao. Povećanje broja studenata bez privrede koja može da apsorbuje ove kadrove je pucanj u prazno. Ridli argumentovano objašnjava da je veći udeo visokoobrazovanog stanovništva u razvijenim zemljama posledica, a ne uzrok, ekonomskog razvoja. Kada je zemlja postavljena na zdravim temeljima, pre svega vladavini prava i nezavisnim institucijama, i kada se uspostavi ekonomski model koji stimuliše preduzetništvo, a ne lako bogaćenje koruptivnim poslovima, tada ekonomija brzo napreduje. U takve zemlje novac ulažu i investicioni fondovi koji imaju kapital, tako da privatna preduzeća mogu obezbediti sredstva za istraživanje i razvoj. Kompanije čiji uspeh zavisi od investiranja u znanje traže stručnu radnu snagu, a plate u ovim preduzećima su uglavnom veće nego u javnom sektoru, zbog toga sve više mladih ljudi želi da se školuje i radi u privatnim kompanijama, a posledica svega je da država ima više novca za ulaganje u univerzitete i zadovoljavanje rastućih potreba privrede za visokokvalifikovanim kadrovima. Nauka i obrazovanje su ogledalo celog društva, pa se, s obzirom na okolnosti, rezultati koje naučnici u Srbiji postižu mogu smatrati sasvim solidnim.

Autor je naučnik u Saveznom institutu za geonauke i prirodne resurse u Hanoveru, SR Nemačka


[1] OECD (2021) OECD Main Science and Technology Indicators. R&D Highlights in the March 2021 Publication, OECD Directorate for Science, Technology and Innovation. www.oecd.org/sti/msti2021.pdf

[2]https://www.danas.rs/ekonomija/srpske-firme-skoro-uopste-ne-ulazu-u-istrazivanje-i-razvoj/

[3] Met Ridli Evolucija svega: kako nastaju nove ideje, Geopoetika, Beograd, 2019.

PRETHODNI ČLANAK

NAREDNI ČLANAK

Ostavi komentar

  • (not be published)