Od kada sam se zaposlio u Mesnoj zajednici „Tesla”, a ima tome već više od tri i po decenije, stalno sam se bavio promenama naziva ulica. I komunisti su znali da preimenuju neku nazvanu po njihovom drugu koji je u međuvremenu „zglajznuo”, ali sa višestranačjem, to je postala praksa i prvi potez svake novoizabrane vlasti u lokalu. Iznova su otvarane stare rane i podele, opet su se obračunavali ideološki protivnici, klasni neprijatelji, politički neistomišljenici. Istorija je uzvraćala udarac: revolucionare, partizane, heroje, republikance, generale, smenjivali su đenerali, monarhisti, suvereni, predsednici vlada, ministri, ađutanti, prote, mitropoliti, arhimandriti. Čini mi se da je to sasvim logično. Pa mnogo je lakše promeniti naziv neke ulice, nego njene pohabane trotoare i kolovoze, ruinirane fasade, dotrajale podzemne instalacije. Mada i to nije baš uvek išlo lako. Kada su 2000. godine vlast u mojoj mesnoj zajednici osvojile Koštuničine demokrate iz DSS-a, odmah su želele da se obračunaju sa komunistima. Po tom pitanju su im najsumnjiviji bili pali borci i narodni heroji po kojima je ovo naselje bilo prepoznatljivo. Tada je preimenovano 15 ulica na Tesli. Ali posle je bilo potrebno 15 godina da se „obezbede sredstva za izradu i postavljanje” velikog broja tabli sa novim nazivima. Troškove koje su imali građani zbog toga, nisu se računali.
Krajem osamdesetih i početkom devedesetih, o predlozima za izmenu naziva ulica, raspravljalo se na zborovima građana koji su u to vreme, bili veoma dobro posećeni. Na jedan ovakav skup koji se održavao u mojoj mesnoj zajednici, došli su drugovi iz Opštine, kako bi obrazložili svoj predlog da se Ulica Petra Arbutine, preimenuje u Balzakovu. I tek što su završili izlaganje, javio se neki čika Raka Pekar koji se uvek isticao na ovakvim skupovima: „Ja sam protiv”, reče on odlučno. „A zašto ste protiv druže?”, upita ga izvestilac iz Opštine. „Ko je taj Balzak? Uostalom, da li je on nekada bio u našoj mesnoj zajednici, pa da ovoj ulici damo njegovo ime?”, upita Raka. „Zemljo, otvori se”, pomislih. „Sada će ovi da me zezaju kada odem u opštinu, u najmanju ruku kao da sam to ja rekao.” I bio sam u pravu. Još su zamastili priču dodajući kako je Raka kazao „drug Balzak”. A lažu. Čovek je samo pitao: „Ko je taj Balzak?”. Na ovom zboru, građani su uspeli da odbrane palog borca Petra Arbutinu, ali mu nije bilo spasa u čistki iz 2000. kada je ponovo pao sa ostalim svojim saborcima. Tada je, između ostalih, promenjen i naziv ulice Rifata Burdževića, koja nema veze sa verskom i nacionalnom pripadnošću dotičnog, već isključivo sa činjenicom da je ispred njegovog imena stajala skraćenica: N. H. – narodni heroj. Dobili smo i neko dopunsko obrazloženje kako je njen naziv prilično težak za izgovor. E sada su srećni građani dobili ulicu čije se ime mnogo tečnije i melodičnije izgovara. Zove se Ilariona Ruvarca. Jednom mi došao čovek iz ove ulice da mu otkucam nekakvu potvrdu i kada sam ga upitao za adresu, odgovorio je: „Liore Ruvansa, broj 8”. I pošto nisam izdržao, a da se ne zacenim od smeha, on mi pravdajući se, reče: „’Bem ti narodnog heroja koji se tako zove”. Siroti Ilarion, sada je postao heroj i to, sudeći po ovom liku, francuskog pokreta otpora.
A bilo je i naziva ulica čiju sam promenu apsolutno podržavao. Recimo, nekako mi je uvek izgledao nepristojan naziv ulice Ružin prosek. Sada se ona zove Delfe Ivanić, ali to samo znaju verni čitaoci „Službenog lista grada Pančeva”, pošto table sa ovim novim nazivom nikada nisu postavljene. Ili recimo Novoseljanski put. Žalio mi se jedan pajtos iz te ulice sa kojim sam se družio u vreme kada smo letovali u Rovinju, kupali se na Katarini, nudirali na Crvenom otoku: „Upoznam ja tamo na plaži neku ribu i sve fino išlo, po redu, kad na kraju letovanja, treba da razmenimo adrese radi dopisivanja. Šta bi mislila o meni kada bih joj rekao da živim na Novoseljanskom putu. Koji bi to bio blam. Ja joj na kraju kažem da mi piše na Pančevo, Internacionalna magistrala Jugoslavija – Rumunija, broj 45”. Kasnije mi se kleo kako su mu pisma redovno stizala na ovu adresu, sve do prvih zimskih pahulja, kada je inače isticao rok trajanja, svim ovim velikim, morskim ljubavima.
Sudeći po kraljevima i kneževima u nazivima njenih ulica, Tesla je izgleda, jedno elitno naselje. Još kada im se doda Čumićeva, Hadži Prodanova, Rajićeva. Samo se poštar svaki put iznervira kada treba da uruči neku pošiljku adresiranu na M. Obrenovića. Tada samo može da sanja na kog je člana dinastije, odnosno ulicu, pošiljalac mislio: Miloša, Milana ili Mihaila. Jednu od tih ulica, najstariji sugrađani (kojih istina, više nema) su uvek zvali Proletnja, za najveći broj ona je i dalje Proleterska, mada je njen sadašnji naziv Knez Mihailova. Kako to napucano i otmeno zvuči. Sve dok se njome ne prošeta. Kada je pre par godina neki beogradski kadar postao direktor naše Direkcije za izgradnju grada, odmah sam mu, uz zahtev za njeno uređenje, poslao par fotki učenika koji se kroz blato i baruštine probijaju do „Isidorine” škole, a ispod svake napisao: „Knez Mihailova (ali u Pančevu)”. Ne znam da li sam uspeo da ga ganem, pošto ga je ubrzo počistila unutarstranačka metla, uglavnom, sada u Direkciji imaju drugu taktiku. Kažu da u ovoj ulici nisu rešeni imovinsko pravni odnosi, da nije upisana i da praktično ne postoji, mada ja zadnjih pedesetak godina, skoro svakodnevno prolazim njome. Kada sam ih pitao kako su onda mogli pre nekoliko godina, dva dana pred neke izbore, da asfaltiraju jedan njen deo u centru naselja, (zbog čega sam im inače, do neba zahvalan), odgovorili su mi da je tadašnji direktor „imao muda”, da tako nešto potpiše. Interesantno. Pogotovu ako se ima u vidu da je tada direktor bila žena. Sada mi samo preostaje nada da će u narednih par godina na ovu funkciju ponovo da dođe neko sa ovakvim kvalitetima, kako bih rešio ovu ulicu i mirne savesti otišao u (zli jezici bi rekli ne) zasluženu penziju.
Pančevo, 2016. godine
