Činjenice za početak:
1. Nismo u srednjem veku, nismo u 20. veku, nismo u Jugoslaviji.
2. U 2019. godini smo, u 21. veku. Učenici ne kleče na kukuruzu, profesori ne mlate učenike štapovima, ne izvlače im uši, ne šalju ih u ćošak.
3. (UPOZORENJE: Pilula koju je teško progutati) Nijedan učenik ni učenica nikada neće praviti probleme profesoru koji je dobar čovek, koji ima dobar odnos – sa većinom učenika i prema nastavi. Ne moraju svi da imaju odlične ocene ali u životu nisam čuo da se neko od učenika unosio u lice ili fizički nasrnuo na profesora koji kvalitetno ispunjava vreme časa. U to spadaju nastavne i vannastavne teme i interesovanja.
4. Nastava u školama i učenje novih informacija i znanja NIKADA NE SME DA TEČE JEDNOSMERNO: Prirodno je da se profesor informiše i saznaje od učenika koliko i oni od njega.
5. Generacija profesora koji su predavali meni, koji bi trebalo da završim fakultet, predaju i dalje generaciji rođenoj 2000. godine i kasnije. Ogromna je razlika u toj generaciji i ljudi rođenih između 1987-1997. ČINJENICA JE da je mnogo stvari u svakodnevici s kojima generacija rođena 2000. i kasnije NIKADA nije upoznata. To je generacija 21. veka i NE PODRAZUMEVA SE da oni znaju okolnosti i stvari pod kojima su odrastale prethodne generacije. To je kućno vaspitanje i tiče se njihovih roditelja, koliko su im roditelji dopustili i informisali ih. To znači da je tek ogroman generacijski jaz i nerazumevanje koje vlada između generacije profesora i učenika koji trenutno pohađaju osnovnu i srednju školu. OGROMNO NERAZUMEVANJE, a pored tog prisutnog i neminovnog nerazumevanja, mnogi profesori i ne žele da probaju da razumeju novu generaciju već samo traže izgovore što ne ispunjavaju svoju obavezu, odgovornost i dužnost, i traže im mane, umesto da priznaju svoj nedostatak znanja o savremenom društvenom toku i da od novih generacija, bez ikakve sramote i stida uče, jer to je prirodna i normalna stvar, zbližava generacije, stvara podobnu atmosferu za međuljudske odnose i motiviše učenike da učestvuju u nastavi.
6. Učenici ni za šta nisu direktno krivi, do dolaska u školske klupe, već njihovi roditelji i staratelji i njima treba uputiti zamerke, kritike, žaliti se, tražiti odgovornost itd.
7. Profesor NIKADA, ali NIKADA ne sme uticati na učenike svojim pristrasnim i subjektivnim mišljenjem, a tek ne sme izazivati kod učenika bilo kakve neprijatnosti fizičke, psihičke, emotivne i verbalne prirode.
8. Profesor nije sudija, već bi trebalo da bude figura između: 1. saradnika od poverenja u sticanju znanja; 2. autoriteta, kao figure koja služi za primer zalaganjem u sticanju znanja – kako predmeta koji predaje tako i funkcionalnog i vannastavnog informisanja potrebnog za budućnost mladog, školovanog čoveka. Ukoliko je učenik emotivno ponesen i nezadovoljan, a njegovo ponašanje prelazi pristojno, narušava radnu atmosferu kolektiva ili čini navedene neprijatnosti svojim drugovima ili profesoru – profesor je dužan da se postavi nepristrasno, profesionalno, pozove učenika da rasprave problem pred odeljenjem i nađu rešenje civilizovanim putem. Ukoliko učenik to odbije, profesor je dužan da pozove nadležne osobe – direktora, psihologa, pedagoga, na kraju krajeva – obezbeđenje škole ili roditelje.
Zaključak za kraj:
1. Profesor nema prava da podstiče nasilje, a tek nema opravdanja da ga počini. Ko god podržava taj gnusni, neprofesionalni i neljudski čin, običan je neandertalac, nečovek i idiot.
2. Roditelji, ne budite moroni, edukujte to dete što ste želeli ili vam se zadesilo, ne treba praznoglavo da ode u školu pa da stekne znanje koje se vama ne sviđa, pa se dogodi sukob mišljenja i onda ga kod kuće dodatno frustrirate svojim moronskim kompleksima i nedovoljnom pažnjom. Profesori nisu dužni da vole vaše dete, to je vaša odgovornost. Odgovornost profesora je da mu bez obzira na sve pruže potrebno znanje za funkcionalan, snalažljiv i ispunjen život.
