Iako je osećao umor, Stanko je bio zadovoljan. Pomerio je šešir prema nazad i kažiprstom počešao oznajanu kosu iznad čela. Dobro je rodilo, pomislio je, biće ‘rane za stoku. Biće mleka, slanine, jaja… Biće i novaca kad ponešto od toga proda u varoši na pijaci. U isto vreme iza njegovih leđa, prateći gibanje zaprežnih kola prouzrokovano neravninama na putu, ljuljuškali su se upravo ubrani klipovi kukuruza.
„Šta se ovo dešava?”, upita nemuštim jezikom zrno kukuruza svog suseda na klipu, „do maločas nas je vetar milovao na stabljici, a sad se truckamo prašnjavim putem. Šta nas čeka? Kakva je naša sudbina?”.
„A ko to može da zna? Ti i ja sigurno, ne. Možda tvorac? Ili majka priroda? Uostalom, nije naše da oko toga lupamo glavu”, odgovori mu susedno zrno, zapravo brat. Do juče su zajedno crpli sokove iz stabljike kukuruza, kao što odojčad, blizanci sišu majčino mleko.
„Ali mene interesuje”, nastavi naglas da razmišlja prvo zrno, „meni je bilo sasvim udobno na stabljici. Čemu sve ovo? Ko upravlja mojim životom? Koji je smisao našeg postojanja? Da li je možda naša uloga da produžimo vrstu?”.
„Hajde tišina tamo, filozofe. Hoću da spavam, baš mi ovo ljuljuškanje nagoni san na oči”, začuje se odnekud iz dubine kola treći kukurzni glas.
Naravno Stanko nije mogao da čuje ovaj razgovor. Niti je mogao da čuje, niti je poznavao ovaj jezik. Razumeo je i govorio srpski i bila mu je sasvim logična rečenica: Govori srpski da te ceo svet razume, doduše razumeo je po malo mađarski, rumunski i slovački, znao je da broji do deset na svim jezicima, a znao je i psovke i pošalice kao na primer: Edveš kedveš na moj sedneš, ili, Igen baba brucala…, ali je često i sam postavljao sebi slično pitanje: Koja je svrha čovekovog postojanja? Da se od jutra do večeri muči na njivi, da se najede slanine i luka il’ žuta pasulja? Da nedeljom ide u crkvu i kad je svečar upali kandilo i slavsku sveću ili da uveče u krevetu pomazi životnu saputnicu?Odgovor nikako da stigne. A dani prolaze. I godine.
„Ooooo!”, uzviknuo je Stanko i pritegao kajase kad su stigli pred kapiju. Šarov i Gara se oglasiše radosnim lavežom kad su prepoznali zapregu i kočijaša. Kapija škripnu pri otvaranju kao da se i ona raduje dragocenom žutom tovaru.
Moba je zagrajala i zlatni klipovi su kotaricama prebacivani u ambar. Onda je neko zapevao. Ljudi su radili i pevali. Valjda im je posao tako bio lakši.
„Jao, slomiću vrat”, zakukalo je zrno-filozof, kad je klip na kome je bilo pao na pod ambara ili kotarke kako su drveno, rešetkasto skladište za kukuruz još nazivali u nekim delovima Banata.
„Stalno se buniš, zanovetaš, postavljaš pitanja. Ćuti i trpi”, komentarisali su klipovi kukuruza i iz najudaljenijih kutaka ambara, „svi mi prolazimo kroz iste muke. Gledaj da se što udobnije smestiš, a ne da kukaš. Ovde ćemo zajedno da provodimo buduće dane. A šta nas čeka, videćemo”.
Jesenje sunce su prvo zamenili naizmenično severac i košava, a onda snežne pahulje. U ambaru je nastala tišina. Razgovor bi se tek ponekad čuo. Zamenili su ga gunđanje, uzdasi, cvokotanje, kihanje i kašljanje. Kako je vreme prolazilo, život u ambaru je postajao baš jednoličan. Dan pa noć, pa dan. Vrata njihovog sadašnjeg boravišta bi se svakog jutra otvarala dok se iz štala i dvorišta čulo mukanje krava, rzanje konja i kokodakanje živine. Onda bi žuti klipovi nestajali u okruglim ustima kotarica, pa bi se zatim začulo grušanje i zadovoljno mljackanje tamo negde dole iz kočina, štala i živinarnika.
Neumitno, da napuste ambar, došao je red i na junake ove priče. Doduše, bilo ko od privremenih stanovnika ambara mogao je da ponese naziv junaka naše priče, jer sudbina im je, jelte, svima bila ista, ili gotovo ista, ali ispratimo do kraja putešestvije dva brata, dva zrna kukuruza sa početka pripovesti.
Klip na kome su se nalazili dospe u kotaricu, a onda u ruke Stanka.
„Vidi, vidi, kakva krupna zrna”, zadovoljno će Stanko, „ovaj klip ću da okrunim i zrna odvojim za seme, nek’ dogodine svi klipovi budu ovakvi”.
Sudbina, ili šta već, često ume da se grubo poigra sa životnim putem pojedinca. Dok je Stanko snažnim žuljevitim šakama odvajao zrna od šapurine, jedno od njih, ono ljubopitljivo, koje su rođaci nazvali filozofom, odskoči malo više i umesto u prtenom džaku, završi na ciglom patosanom podu. Umesto semenski kukuruz postane stočna hrana.
„Brate, upomoć! Razdvojiše nas”, zakuka filozof. Ali pomoći nije bilo.
* * *
Već istog dana, zrno filozof završi u želucu koke nosilje. U tmini, pritiskivano snažnim kontrakcijama kokošijeg želuca i prepušteno ubitačnom dejstvu želudačnih sokova izgubi svest i pretvori se u nešto drugo, poprimi novi oblik. Dugo je to drugo, novo, putovalo krvotokom koke dok nije dospelo u žumance jajeta koje kroz nekoliko dana, kad mu dođe vreme, završi na slami gnezda u kokošinjcu.
* * *
Brat blizanac je u proleće zaogrnut, toplom, vlažnom zemljom sačekavši svoj trenutak, pustio klicu. Klica je pronašla krivudavi prolaz i između grudvica zemlje izvirila stidljivo se pokazavši suncu. Gore je pustila prvi list, dole formirala koren. A onda je rasla i rasla i rasla…
* * *
Ne, ovde priči nije kraj. Prvo zrno, sa nadimkom filozof nije do kraja odigralo svoju ulogu.
„Ovo jaje nije dobro za nasad, grbava je ljuska. Napraviću od njega i ostali’ falični’ jaja za večeru kajganu sa šunkom”, reče Ivanka, Stankova žena, i tako, njenom odlukom životni put filozofa sada u sastavu žumanca umesto pod kvočku, opet krene na neku drugu stranu.
Zalio je Stanko kajganu sa nekoliko čaša dobrog domaćeg vina i zahrkao ušuškan dunjom punom guščijeg perja.
I opet je počelo, ovog puta, veselo, pijano putovanje zrna kukuruza koje to više nije, a nije više ni sastojak žumanca kokošijeg jajeta, već nešto treće, krvotokom Stanka banatskog zemljodelca. Nije se putnik kroz krvotok još ni smestio kako valja posle prispeća na odredište, kad u spavaonici u kojoj se našao nastade uzbuna. Njegovi novi cimeri, velikih glava sa dugim repom umesto nogu, poskakaše sa kreveta i poput zmija uvijajući repovima, pojuriše ka vratima. I on, nekadašnje zrno kukuruza zamaše svojim repom i priključi se ostalima.
* * *
Negde pred zoru, još je pomrčina bila gusta i crna, Ivanka se promeškolji i još više pripije uz Stanka. Ovaj bunovan, još opijen od vina i sna, pruži obe ruke i snažno privuče Ivanku. Dahtali su oboje punih srca a praznih glava. Isprepletena tela obli znoj.
„Ivanka, dušo moja, kol’ko te volem”, uspeo je da promrmlja Stanko pre nego što je prosuo svoje seme u Ivankinu utrobu.
A tamo negde u toploj nutrini jedan od repatih takmičara se zadovoljno smeškao. Ipak je učestvovao u produžetku vrste. Doduše ne svoje, kukuruzne, ali zar je to važno.
