Pre dve nedelje desio se incident u srednjoj školi u Trsteniku koji je snimljen i odmah objavljen na društvenim mrežama. Puno se pričalo o tome i svako pristojno ljudsko biće osetilo je empatiju prema koleginici i prezir prema učenicima koji su to unapred isplanirali, uradili, snimili i objavili, kao i onima koji su se tome smejali. Bilo je to izrežirano nasilje namenjeno što široj publici od strane sirotih mladih ljudi željnih pažnje i dokazivanja. Pogrešno na svim nivoima, tuga i jad.
Prosvetni/e radnici/e će u četvrtak da izraze solidarnost sa koleginicom i zahtev da dobiju status službenog lica. Način na koji će izraziti protest je različit jer svaki sindikat ima drugačiju ideju o tome. Neke kolege/inice neće raditi prvi čas, neke će skratiti časove, neke će potpuno obustaviti nastavu, neke će se okupiti u svojim gradovima, neke će se okupljati u Beogradu… Ima nas mnogo, ne može se očekivati potpuno jedinstvo u svim detaljima. Ali se može i mora očekivati neka reakcija svakog od nas.
Propadanje prosvetnog sistema je davno počelo i svi smo spoznali da je dno mnogo šire i dublje nego što smo mogli da zamislimo. Sami smo na ledini i nikome više ne valjamo ma koliko se trudili, a još manje sebi valjamo kad prestanemo da se trudimo.
Rešenje za sve naše probleme nalazi se u nama. Prosvetni/e radnici/e treba da osveste svoju moć. Sad je, verujem, pravi trenutak. Ustvari, verujem da je pravi bio pre desetak godina, sad je, plašim se, poslednji trenutak.
Taj gnusni događaj u Trsteniku kao da je veliki broj nas otreznio, odnosno brutalno nam prikazao blisku budućnost. Budućnost u kojoj smo toliko obespravljeni i nemoćni, da smo čak i u fizičkoj opasnosti. Kako se to desilo? Pa polako i postepeno smo pacifizovani i umrtvljeni, a sistematski i planski satanizovani u medijima. Prosvetari/ke su sjajan politički protivnik Partije. Mi smo svi kao fini i lepo vaspitani i ne volimo da se zameramo i borićemo se demokratskim sredstvima i u okvirima Zakona i „nećemo da se spuštamo na taj nivo”.
Nećete? Odlično! Sada će lepo nemoralni, halavi, neobrazovani i primitivni članovi Partije da vas spuste, kad sami nećete. I sad glasajte vi za direktora škole kako hoćete, biće onaj kojeg Partija postavi, zaposleni će biti oni koje Partija odredi, inspekcija će da proverava tvoj rad po anonimnoj prijavi, za vreme epidemije ćeš organizovati nastavu od kuće kako znaš i umeš svojim sredstvima, u obavezi si da gubiš vreme na seminarima na kojima će neko lupetati nešto o nečem, udžbenik biologije će da ti uređuju ljudi koji veruju u bezgrešno začeće, a direktor jedne škole će prilagoditi nastavu rasporedu utakmica na Svetskom prvenstvu…
U čemu je naša moć? Prvo u broju. Nas je u zemlji preko 100.000. Ma koliko nas u medijima i po društvenim mrežama blatili za to što ništa ne radimo, a uzimamo dnevnice za ekskurzije, procente za udžbenike i pare za privatne časove, ipak smo veoma važan deo u životu svakog deteta i njegovih roditelja. Većina roditelja ima poverenja u nas i znaju da smo im saveznici, znaju da smo suštinski zdrav i bitan faktor u razvoju njihovog deteta. Mogu da pričaju o nama šta god hoće, svi su svesni da smo im potrebni. Za nas ne postoji alternativa.
Sve manje mladih ljudi se opredeljuje za ovaj posao, i kada upišu fakultet sa planom da rade u prosveti, veoma često se već u toku studija opredele za drugu karijeru. Posao profesora/ki prirodnih nauka sve češće obavljaju ljudi sa neadekvatnim diplomama, a ove godine se za smerove profesora/ke srpskog jezika prijavilo manje kandidata nego što ih primaju. I toga treba da budemo svesni kad se borimo za svoja prava. Borimo se i za prava svojih naslednika/ca, jer, ako se ne izborimo, neće imati ko da nas nasledi.
Pošto ćemo masovno istupiti sa svojim zahtevima, pretpostavljam da će nam izaći u susret i dodeliti nam status službenog lica. Šta ih košta?
Ali nas će da košta ako ne shvatimo da nam masovno ujedinjenje i protesti daju šansu da menjamo druge stvari koje se tiču našeg posla i naših učenika/ca. Mi imamo moć da zajedno, pritiscima i ucenama, bojkotovanjem i obustavama rada primoramo Ministarstvo da se pozabavi promenom planova i programa, ukidanjem monopola izdavačkih kuća, sredstvima namenjenim za održavanje škola, izborom direktora/ki, organizacijom polaganja mature. i gomilom drugih problema koji blokiraju normalan i svrsishodan rad. A tako, zajedno i udruženi možemo se pozabaviti i Kolektivnim ugovorom (o čijoj promeni nismo ni informisani), platnim razredima i platama pomoćnog osoblja u školama.
Mi imamo moć da povratimo svoje profesionalno dostojanstvo. I u tome možemo očekivati podršku većine roditelja. Pitanje je da li smo spremni da se malo žrtvujemo za više ciljeve i da li smo svesni da su nas pretvorili u kolovođu koji, nevoljno i nesvesno, vodi društvo prema provaliji.
SIVI DOM (SFRJ 1986)
Verovatno se ponavljam, ali kao uspomena i opomena ostala je izuzetna tv serija koju je režirao Darko Bajić.
https://sh.wikipedia.org/wiki/Sivi_dom
Zastava 101
https://www.youtube.com/watch?v=z87rNzNVRYE
Ovom prilikom želim da naglasim da je ovakvih i „onakvih“ stvari bilo i u školama, oduvek.
Moji drugovi i ja smo snimili čas na kasetofonu u „režiranoj predstavi“. Uhvaćeni smo i naravno disciplinski kažnjeni. Većina nas je za razliku od kažnjenika iz serije dobila pojašnjenja od profesora i roditelja.
Matić popravlja jedinicu
https://www.youtube.com/watch?v=uTT4uxEEcTQ
Ono što se razlikuje od vremena kada smo mi bili tinejdžeri jeste da je sedamdesetih bilo mirnije i lagodnije. Profesorske plate bile su pristojne, škole su imale plaćene tetkice i školsko osoblje. U dršutvu su postojali sistem i institucije. Po gradovima nije bilo narko bandi i kladionica.
Sve što želim u ovom trenutku