Požar u Deliblatskoj peščari je apokaliptičan! Da, pa šta?

Tragedija koja je pogodila Deliblatsku peščaru, južni Banat i planetu Zemlju (jer, šume su opšte dobro čovečanstva, održivost ekosistema je preduslov opstanka biljnih i životinjskih vrsta, uključujući ljudsku, atmosfera je jedna posuda, veoma velika, ali ipak jedna) pokazala je iznova zastrašujuće razmere tragedije nepostojanja države Srbije; ili, tačnije, tragediju postojanja lažne države Srbije. Ova splačina od države, koju su takvom napravili radikali u kostimu i pod maskom naprednjaka, nema, dakle, potencijal, znanje, volju, resurse, da efikasno zaštiti živote, zdravlje i bezbednost civilnog stanovništva, javnu i privatnu imovinu i prirodu od uništenja ovih razmera. Požar u Peščari pokazao je da ne postoji nikakva funkcionalna struktura sačinjena od institucija, ustanova i službi zaduženih, odgovornih i – ne zaboravimo – novcem građana plaćenih, sposobna da sinhronizovano i učinkovito sprovede procedure koje bi trebalo da preventivno spreče požare, a ako do njih ipak dođe, štete svede na minimum. Čak ne postoji pouzdana procena razmera ove apokalipse – one idu od preko 30 do preko 90 kvadratnih kilometara spaljene zemlje. Požar u Peščari traje više od dve nedelje i sad je već gotovo izvesno da ga ljudska ruka ugasiti neće, nego će to opet uraditi majka priroda, obilna kiša, drugim rečima.

Šumski požar, sam po sebi, osim ako nije podmetnut, kada postaje akt unutrašnjeg ili međunarodnog terorizma (plus podgrupa investitorski požar), nema političku dimenziju, upravo zato što može da ima mnogo nepredvidljivih uzroka; i nije nikakva srpska specifičnost – gorele su, nažalost, ovog leta šume i drugde po Evropi i svetu; organizovani odgovor na izazov ili izostanak tog odgovora, pak, političko je pitanje par ekselans.

„Sistem nije zakazao”, ali…

U providnom pokušaju relativizacije svoje totalne nespremnosti za reagovanje na vanredne događaje ovog tipa, nadležni su se nemušto pravdali nepristupačnim terenom, nepovoljnim vetrom, visokim temperaturama, nezapamćenom sušom, dimom koji onemogućava pristup letelicama, ovim i onim. Smišljali su neodrživa obrazloženja za potpuni poraz u borbi protiv vatrene pošasti, nemušta objašnjenja za prespor napredak u gašenju, neuverljiva opravdanja kojima bi izbegli odgovornost… Iz kontroverznih i smušenih izveštaja koji su stizali i stižu sa terena, može se zaključiti da je na području između Dubovca, Gaja, Čardaka, Šumarka, Šušare i Deliblata vladala i da vlada prilična konfuzija u kojoj su mnogi videli svoj ćar – lokalni apartčici da se eksponiraju, par policijskih generala priliku da grade karijeru, čak se i ministar policajni Dačić našao na licu mesta da bi nešto smatrao. Pojavili su se i pripadnici famoznog Srpskog-ruskog humanitarnog centra, stacionirani u Nišu, čisto da pokažu da taj centar služi svrsi, a da nije samo pokriće za meko prisustvo ruskih specijalaca.

Glavešine među akterima-gasiocima, naravno, nisu propuštali priliku da se promovišu i da pokušaju da umire javnost hvalospevima o saradnji sa državnim organima, javnim preduzećima, lokalnim samoupravama i štabovima za vanredne situacije, brojkama o stotinama profesionalnih i dobrovoljnih vatrogasaca, šumara, policajaca, vojnika, meštana, desetinama vozila, teškoj mehanizaciji, helikopterima, kamionima, avionima… kao da su oni sami po sebi dovoljni da se vatrena stihija stavi pod kontrolu.

Izgradnja sistema zaštite od požara, procena rizika, plan postupanja, preventive aktivnosti na terenu, održavanje infrastrukture, stanje protipožarnih puteva, rad sa lokalnim stanovništvom, rana detekcija, nadzor, dežurstva, osmatračnice, obučenost ljudstva, odgovarajuća tehnika, raspoloživost materijala, stanje zaliha, brzina intervencije… malo je ko bilo šta od ovog spominjao, a i ako jeste, samo da bi ustvrdio da je sve bilo u najboljem redu, da, što bi rekla ekstraelokventna Ana Brnabić, „sistem nije zakazao”, ali eto, ništa nismo mogli protiv ovolike vatre… Da li su mogli, na primer, da li je problem da u 21. veku i danju i noću lete dronovi iznad specijalnog rezervata prirode i da u realnom vremenu pružaju pregled situacije na tlu? Ili da, kao što je to radila policija u Antaliji, vodeni topovi sa puta prskaju šumu, bar malo da je ovlaže i osveže?

Organizacija, koordinacija, optimizacija, upravljanje krizom, to su viši nivoi imaginacije, nešto poput nezamislivosti beskonačnosti kosmosa. Iskreno sagledavanje uzroka poraza, učenje iz grešaka, suočavanje sa žalosnim istinama, izostalo je i ovoga puta, što znači da ćemo se sa jalovim odgovorom na ovakve katastrofe susretati i u budućnosti, dokle god ovaj štetočinski režim bude bio na vlasti, u to nemojte sumnjati.

Odgovornost ukinuta za lica povezana sa kartelom

Bilo bi transparentno i više nego interesantno kada bi javnosti bila predočena interna ocena intervencije ovih službi u Peščari, a još bi više profi bilo kada bi MUP angažovao neke nezavisne procenitelje združenog učinka svih ovih snaga na ovladavanju požarom. To bi bila ozbiljna priprema za ovakve nesreće u budućnosti. Da li će se nešto od ta dva desiti i zašto neće?

Neće, jer bi takav razvoj događaja neminovno pokrenuo mehanizam odgovornosti (uključujući i političku) – vrednosti, pojma i prakse koji su u naprednjačkom svetu ukinuti za lica povezana sa kartelom. Stvari su, upravo obrnuto, otišle nekoliko perverznih koraka dalje, u pravcu toksične politizacije. Vlast ne želi da se šire po nju loše vesti, pa je u režimskim medijima tema, praktično, skinuta s programa. Produbljivanje podela u društvu spušta se na kapilarni, i kada bismo živeli u normalnom društvu, nesporni nivo – ko sme da prikuplja i distribuira pomoć gasiocima na vatrenoj liniji, i ta je tema politizovana do krajnjih granica, jer ništa građani samostalno, samo preko Štaba za vanredne situacije…

Odgovornost nadležnih se relativizuje i kroz medijsku propagandu. „Nesreće, poput ove, zahtevaju apsolutnu solidarnost, stručnost, institucionalnu koordinaciju i hladnu glavu” piše VI, a potpisuje medijski radnik iz Vršca Čupko u svom e-pamfletu – tačno sve ono što ovoga puta nije postojalo, dodali bi dobronamerni čitaoci. Zamenik predsednice Opštine Kovin Ratko Mosurović je u izjavi za nekada ugledno TV Pančevo zahvalio znate-već-kome „koji se i lično uključio i pomogao” i bla-bla-bla. Zastupnik Šumskog gazdinstva „Banat” JP „Vojvodinašume” Ivan Tešić, i koordinator vladajuće stranke u našem gradu, dakle u ovako podešenom političkom sistemu, uz blagoslov don Branka Malovića, nosilac realne vlasti i glavni operativac svih naprednjačkih zlodela, ohrabrio se da se u više navrata obrati javnosti. Tercirao je Mosuroviću u zahvalnosti Oskaru, izmislio je severojužni vetar, kontravetar i vatru koja gasi samu sebe; to što se svaki put i izblamirao, to nije važno, šta to njemu smeta, pa od kad neznanje ima problem sa sramom? Ali je svojim tragično nedoraslim ponašanjem na požarištu i u tim medijskim nastupima ogolio sve ponore naprednjačke kadrovske politike. Čoveku kome, realno, ne biste ostavili na čuvanje svedočanstvo o završetku srednje škole ili, još opasnije, diplomu ekonomiste stečenu (kupljenu) u nepoznatoj (višoj, visokoj?) obrazovnoj ustanovi, povereno je da gazduje južnobanatskim šumama. Šta Tešić zna o podizanju, unapređivanju, zaštiti, negovanju, korišćenju šuma? Ništa. On na to mesto i nije postavljen da bi radio u korist države, društva i najširih slojeva stanovništva, nego da bi kontrolisao taj sektor i da bi koristio njegove resurse za stranačku promociju, uterivanje pokornosti i ravnanje neravnina među pančevačkim pripadnicima klana; i od čega ima ličnu, sitnosopstveničku, malomišćansku dobit. Pa zar nije bolje vozikati se svuda, iz partijskih, privatnih, pa tek onda poslovnih razloga, u službenom škodinom SUV-u, nego uložiti taj novac u vatrogasne šmrkove? Posledično, zar nije jezivo gledati FAP mašine mesnih DVD-a, poslednju reč tehnike u vreme pokojnog Broza, kako jezde deliblatskim padinama?

I da li je novac iz evropskog IPA projekta FIREGUARD „Unapređeno upravljanje rizicima i prevenciji pojave požara u ugroženim prirodnim ili zaštićenim područjima i rezervatima duž granice”, u partnerstvu sa Rumunijom, a reč je o skoro 1,4 miliona evra, zapravo, zaludu bačen, jer je jedan od njegovih ciljeva „unapređenje upravljanja kriznim situacijama izazvanim požarima”? (detaljnije videte ovde)

* * *

Zbog svega opisanog, oprosti nam, Peščaro, šta smo ti mi, ljudi, nedostojni tvoje veličanstvenosti, uradili. Ali kako oprostiti njima, uništiteljima tvojim, koji te koriste samo da bi na tebi zarađivali novac i da bi politikantski manipulisali ovim užasom koji si doživela? I da li možeš oprostiti nama ostalima, što im dozvoljavamo da ti to rade?