Jedan od važnih ranih događaja u Sedoni je bio pohađanje kursa o psihodelicima. Privukao me je predavač, koji je bio pionir u ovoj oblasti iz šezdesetih godina, pre njihove zabrane. To je bio psiholog dr Sandi Ungar. Sada u osamdesetim godinama života, on je još uvek bio čio i veseo. Uspeo je da pronađe u sebi i prenese nama njegovim slušaocima entuzijazam koji je karakterisao njegov rad u oblasti lečenja depresije i alkoholizma LSD-jem iz tih sada davno prošlih godina. Zahvaljujući ovom kursu upoznao sam ljude koji su želeli da na odgovoran način eksperimentišu sa ovim moćnim supstancama. Pošto su psihodelici zabranjeni u Americi, stvorena je mala grupa ljudi spremna da u tu svrhu otputuje u Meksiko. Bio sam jedan od njih. Ovo iskustvo sam detaljno opisao u svojoj knjizi Reči i dela: Razmišljanja psihijatra (Gradska biblioteka Pančeva, 2022). Ovde ću citirati najvažniji deo tog doživljaja:
„Muzika je stvarala halucinacije koje su ličile na slike Kandinskog i Pola Klea. Lepo. Naš vodič je rekao da dostižem vrhunac efekta meskalina, pa sam odlučio da odem u sobu. Stavio sam masku na oči i čepiće u uši i nastavio da uživam u prijatnim vizuelnim halucinacijama koje su se postepeno premetnule u sliku leteće strele koja raskida lance oko srca što mi je omogućilo da iskusim univerzalnu ljubav prema čovečanstvu. Za sada je sve išlo dobro. Vrlo pozitivno. Ali odjednom se to pretvorilo u slike ljudi iz meksičke politike koji se bore jedni protiv drugih i pokušavaju da me regrutuju za svoju stranu. Nisam želeo da zadržim ove slike, pa sam otvorio oči. Izašao sam na balkon i ugledao preteće tamne oblake koje su u daljini parale brojne munje. Sedeo sam i fasciniran gledao taj nebeski spektakl. Protumačio sam to kao borbu zlih sila nad mojom dušom. Nisam mogao ništa da učinim, pa sam rezignirano rekao ‘Nije me briga šta će se dogoditi, borite se, pa šta bude da bude!’ Ušao sam u sobu, ponovo zatvorio oči i ugledao još jednu strelu kako prekida lance ponosa i kontrole. Očigledno mi se nije dopala odluka da zle sile ugrabe moju dušu, pa sam sedeći u krevetu prekrštenih nogu s molitvenim položajem ruku po prvi put u životu iskreno se molio i to na srpskom jeziku, govoreći ‘Molim ti se, Bože, za spasenje duše.’ Ponavljao sam to iznova i iznova, plačući. Sagnuo sam se i iznenada doživeo neopisivu svetlost koja se spustila na mene. Znao sam da je molitva uslišena i da mi je duša spašena. Osećao sam neizmerni mir i blaženstvo. Znao sam da više niko ne može da naudi mojoj duši i da se dogodilo rođenje mog duhovnog ja. Zatim sam otišao u kupatilo. Skinuo sam odeću i nekoliko minuta se tuširao hladnom vodom. To je bilo moje krštenje. Ponovo sam otišao na balkon. Tamni oblaci su se razdvojili i pojavilo se vedro nebo. Odlučio sam da ponovo legnem u krevet. U glavi sam obrađivao vizije mnogih situacija povezanih sa egom i oslobađao stare načine postojanja čineći ih manje važnim.”
Duhovnost
Ovo iskustvo sa meskalinom je imalo ogroman uticaj na mene. Sve više sam se otvarao prema nematerijalnom pogledu na svet i duhovnoj dimenziji koja prožima i obuhvata sve što postoji. To me je podsetilo na učenje teoretske fizike u kojem je energija, ta intrigantna kategorija nevidljiva našim čulima, osnova stvarnosti a materija samo specifična energetska manifestacija. Mi osećamo efekat energetskog polja koje se širi u sve tri dimenzije u beskonačnost, ali ga ne možemo vizualizovati na direktan način. To me je zbunjivalo i dovodilo u pitanje moje uobičajeno „racionalno” rezonovanje, što me je teralo da nastavim da se dalje obrazujem. Pohađao sam kurseve iz šamanizma i astrologije, gde se značaj bioenergije i kosmičke energije naglašava u razumevanju kako našeg bitisanja, tako i njenog uticaja na šire društvene procese. Za mene je to novostečeno znanje, koje sam primio iz pouzdanih izvora, (Cosmos and Psyche: Intimations of a New World View, by Richard Tarnas, Viking Adult, 2006; The World of Shamanism: New Views of an Ancient Tradition, Roger Walsh, Llewellyn Publications, 2007) potvrdilo važnost energetskih gibanja i njihovog značaja za dublje razumevanje stvarnosti.
Postao sam član književnog kluba sa naglaskom na čitanju i diskusiji knjiga posvećenih duhovnosti. Tamo sam upoznao Mariju-Jozefinu koja je bila organizator kluba, a kasnije je postala moj savetodavac za zdrav život po principima čuvenog Endrua Vejla, osnivača programa za integrativno zdravlje na Univerzitetu Arizona u Tusonu. Na početku obuke popunio sam upitnik. Prvo pitanje je bilo šta volim u mom životu. Moj odgovor je bio da volim što živim u Sedoni, radim svoj posao, imam volju da čitam, učim, provodim vreme sa suprugom, porodicom i prijateljima, i gledam zanimljive TV programe. Nastavio sam rekavši da želim da ostanem u dobrom fizičkom zdravlju, zadržim mentalnu svežinu, emotivnu saosećajnost, i da gajim autentičnost, iskrenost i otvorenost u interakcijama sa drugima. Pored toga, namera mi je da zračim optimizmom, pozitivnošću i da sam ispunjen ljubavlju. Na pitanje šta je moja misija ili svrha u životu odgovorio sam: razvoj svih kapaciteta moje ličnosti, dublje upoznavanje sebe i drugih, dobročinstvo, i prenošenje znanja. Moje aspiracije su da nastavim duhovni rast i budem spreman, kada za to dođe vreme, da bez straha umrem sa radoznalošću prema onome što sledi. Moje aktivnosti vezane za zdav život su se odnosile na ishranu organskom, uglavnom biljnom hranom, izbegavanju prerađenog šećera i alkohola, fizičkoj mobilnosti, jogi i meditaciji.
Uzimajući u obzir gore izložene odgovore započeo sam nedeljne sastanke sa Marijom-Jozefinom, potpuno posvećen postizanju ciljeva do kojih sam došao u dogovoru sa njom. To je naravno uključivalo i ispunjavanje „domaćih zadataka” na koje sam se obavezao. Na neki način sam postao pacijent jer su naši susreti nalikovali psihoterapiji. Naravno, školovan sam za psihoterapeuta, pa mi je trebalo vremena da se naviknem na promenjene uloge. To iskustvo mi je još više pomoglo da razumem i saosećam sa ljudima za čije lečenje sam odgovoran. U susretima sa Marijom-Jozefinom naučio sam kako da razvijem odgovarajuće strategije u ostvarivanju proklamovanih ličnih ciljeva vezanih za promociju zdravlja. Naše četvoromesečno „druženje” završilo se kada sam ostvario sve postavljene prioritete.
Centar univerzalne svetlosti
Ubrzo po dolasku u Kotonvud, po prvi put u životu, pridružio sam se duhovnoj (nereligioznoj) organizaciji pod nazivom Centar univerzalne svetlosti. Privukla me opuštena atmosfera i prelep ambijent istorijskog zdanja koje je služilo za održavanje duhovne službe, ali i za koncerte, predstave, filmove, itd. Najvažniji razlog su naravno bili ljudi i proklamovana načela vezana za negovanje međuduhovne tolerancije. Glavna svrha okupljanja na tom bezbednom mestu prožetom ljubavlju je bilo otkrivanje i pronalaženje dubljeg smisla postojanja i autentičnog i odgovornog delovanja. Centar ne sledi nikakvu crkvenu doktrinu ili dogmu i podstiče prisutne da postanu aktivni učesnici. Ne postoji hijerarhijska struktura, samo duhovni direktor i upravni odbor čiji su sastanci otvoreni. Svi su dobrodošli zbog želje da „poboljšamo puteve koji nas ujedinjuju i zamagljujemo linije koje nas dele”. Uživao sam u okupljanjima koja su često ulepšavana izvarednim muzičkim numerama, predavanjima, kao i drugim interesantnim događanjima. Jedno vreme sam bio član takozvane grupe za muškarce u kojoj su muški članovi Centra imali priliku da u poverljivom okruženju, uz podršku i razumevanje, govore o sebi, ličnim poteškoćama i drugim važnim temama.
Joga
Kao što sam ranije pisao, ja sam praktičar joge. U Kotonvudu sam odmah po dolasku potražio studio gde bih mogao da nastavim ovu za mene tako važnu praksu. Ali bez uspeha, sve dok nisam nabasao na „vruću jogu”. Čuo sam za ovu vrstu joge u kojoj se prostorija zagreva do 40 stepeni Celzijusa. Nije me privlačila, ali sam ipak odlučio da joj dam šansu. Rečeno mi je da su pozitivni efekti visoke temperature opuštanje mišića i preznojavanje, kao u sauni. Same vežbe joge bile su brže i intenzivnije u odnosu na one na koje sam navikao u Fargu. Pristupio sam ovom programu sa rezervom, ali posle kratkog navikavanja osećao sam se veoma dobro, verovatno zbog pojačane cirkulacije, detoksikacionog efekta obilnog znojenja, kao i zbog endorfinima natopljenog nervnog sistema. Nažalost, kovid je naglo prekinuo ovaj program i više mu se nisam vratio. Umesto toga, uspeo sam da se povežem sa učiteljicom joge iz Farga preko video platforme. Bilo mi je drago što je situacija sa pandemijom omogućila virtuelno vežbanje joge sa mojim starim poznanicima. U sadašnje vreme sam se vratio jogi u Kotonvudu, ne više „vrućoj” nego klasičnoj, u biblioteci, gde svake srede dolaze jogisti iz indijskog ašrama i doniraju dvočasovnu praksu originalne joge, bez ikakvih zapadnjačkih modifikacija. Uživam u ovoj jednostavnoj a mudrošću prožetoj praksi sa naglaskom na vežbe disanja, meditaciju i asane sa zadržavanjem poze u trajanju od dva minuta.
Autora vezuju duboki koreni za Pančevo u kojem je proveo 23 godine života, od detinjstva do zrelog doba. Tamo se školovao (osnovna škola i gimnazija), a profesionalno usavršavao u Beogradu na studijama medicine i psihologije, kao i na specijalizaciji iz neuropshijatrije. Prvi posao obavljao je u neuropsihijatrijskoj bolnici u Vršcu u periodu od osam godina putujući svakodnevno iz Pančeva. Godine 1988. se sa porodicom seli u Sjedinjene Američke Države gde završava specijalizaciju iz psihijatrije. U sadašnjem vremenu živi sa suprugom u Arizoni gde i dalje leči pacijente i uživa u prirodnim lepotama. Priloženi tekst je modifikovan iz neobjavljene autobiografije „Moj život u slikama i rečima”.
